Dvadesetšesti dan aprila 2000. godine bio je, baš kao danas, sreda. O tom danu napisao sam pesmu pod naslovom „Zvezda“, sačuvanu u knjizi „Tašin bukvar“ („Mostart“, Beograd/Zemun, 2002.):
„Bio je april, godina nulta, na nebu je k’o iz katapulta sasvim nova zvezda zasijala. / Bio je april, dvadesetšesti, i nije bilo ni jedne vesti koja me je tako omađijala.
I kad sam srećan, i kad sam ljut, i kad ne znam kuda da krenem i kad bez reči tumaram nem, tvoja mi zvezda pokazuje put.“
Tog dana smo moja Mira i ja stekli statuse kojima se, ruku na srce, najviše ponosimo. Postali smo baka i deka! Za početak, gospođici Tamari Janjić, koja će danas u Melburnu sa mamom Milenom i sestrom Anom proslaviti 23. rođendan.
PROČITAJTE JOŠ
Bilo je to vreme kad su se na nas dvoje sručile sve moguće životne nevolje. Ja sam krajem 1998. ostao bez posla, Mira je bila primorana da zatvori prodavnicu na Crvenom krstu, mama Janja podstanar kod svojih sve nezajažljivijih rođaka, najmlađa ćerka Marina u Americi bez sredstava za školovanje i život, nezavršena nova kuća, dugovi za porez i razne pozajmice… sve to nas je dugo držalo na ivici porodičnog sunovrata.
Da moj prijatelj Deša nije sredio da nam iz ribarnice u kojoj je tada radio pošalju party hranu na „odloženo plaćanje“ ne bismo tog 26. aprila „godine nulte“ imali čime da poslužimo goste. Srećom, bila je sreda pa smo se izvadili na post…
A onda su stvari počele da se popravljaju. Ja sam se zaposlio za stalno u „Blicu“, Milena i Tamarin otac su završili fakultete i počeli da rade, mama Janji smo završili stan u novoj kući, Marina je u Americi ostala do sticanja diplome na „Eastern Arizona College“, postepeno smo vratili većinu dugova… A i Mira je počela da uživa u činjenici da više ne mora da brine ni o čemu drugom, osim o svojoj kući i svojoj porodici…
Tako da smo za Tašin sedmi rođendan čak mogli da čestitku “okačimo” na jedan bilbord u Ustaničkoj ulici. Kasnije je svo četvoro naših unučića rođenih u ovom veku stiglo u novu veliku kuću na našoj adresi. Odakle su se raspršili po belom svetu, što moja Mira i ja takođe smatramo važnim stepenicima ka sve boljem životu… Zbog svega toga se naša porodična istorija deli na vreme pre i posle Tašinog rođenja…
26. april 2004. godine bio je ponedeljak. Nekoliko dana ranije „Blic“ je krenuo u agresivnu kampanju, u kojoj su u centru pažnje bili posebni dodaci na po osam strana za Beograd, Novi Sad, Srbiju, Vojvodinu i Republiku Srpsku. U dnu desne strane svakog od tih „novina u novina“ bila je slika urednika sa istaknutim brojem redakcijskog telefona na koji čitaoci mogu da jave o čemu bi voleli da pišemo ili da jednostavno prokomentarišu ono što smo već objavili.
Elem, tog dana sam ja napisao: „Danas je četvrti rođendan moje unuke Tamare, tako da se ja danas neću javljati na ovaj broj“.
Čitaoci k’o čitaoci, baš to im se dopalo, pa čitav dan zvali i čestitali. Sutradan sam na istom mestu objavio kratak komentar: „Jedan Peđa pita gde ćemo u ponedeljak deliti nagrade. Ima nalepnicu, kupuje ‘Blic’, ali ga ne interesuje novac. Žali samo da upozna jednu našu promoterku. I tako se ulepšava Beograd!“
„Blic“ je tih dana ljudima po gradu, koji su imali nalepnicu, po metodi „slučajnog susreta“ darivao po 10.000 dinara. U to vreme, baš lepa para, pa je istog tog 26. aprila na prvoj strani dodatka „Beograd“ pisalo: „Nalepnica kao plata“.
A na slici, lepa promoterka Jelena Drakulić, koja je kasnije postala direktorka kompanije i godinama jedna od najmoćnijih žena u Srbiji. A ja sam nastavio da popunjavam svoj „ćošak“ manje ili više uspelim komentarima, da bi posle mesec dana Vesa Simonović iskritikovao urednike ostalih izdanja što su iz dana u dan ponavljali suvoparno obaveštenje „ako imate problem, možete da se javite“…
„Ugledajte se na Mrkija, on je od tri reda napravio instituciju“, rekao je tom prilikom i ponovio u mnogo narednih prilika, kad smo slavili jubileje mojih komenatra i promovisili knjige u kojima su oni sabrani.
Za prvu, pod naslovom „Sa Beogradom na Ja“ (“Mostart“, Beograd/Zemun, 2011.) recenzije su napisali Raša Popov, Stojan Drčelić i tadašnji glavni i odgovorni urednik Radio Beograda Dušan Radulović. Koju danas, na Tašin i rođendan mojih svakodnevnih „obraćanja naciji“ (kako bi rekao Stojan) prepisujem:
“Moja generacija, rođena ranih pedesetih prošlog veka, imala je svog dnevnog hroničara – mahera Duška Radovića. I kad je uvijao u devet oblandi znali smo tačno na koga i na šta misli. Mnogo godina kasnije smo mogli da pročitamo da su mu neki od tih ‘subjekata’ i stvarno skratili život.
A onda su došle godine u kojima je taj žanr gotovo zamro ili se samo ponegde iskričavo pojavljivao. Malo za toliku količinu događaja onda i ovde, mada je češće bilo više razloga za suze, i one od suzavca. Ponekad se činilo da nove generacije nikad neće imati ‘svog Duška Radovića’. Pogotovo što se posle zimskih zviždaljki i oktobarskog vraćanja otetog – optimizam opet vratio.
A i očekivanja od vlasti su porasla. Kao ono?! E, kad je to ‘ono’ počelo da preovlađuje, pojavio se Ivan Mrđen. U njegovim komentarima čitaoci se suočavaju sa potpuno novim senzibilitetom, novom vizurom i razmišljanjem o svakodnevici i onima koji nam svima takvu svakodnevicu kroje.
U celokupnom opusu Mrđenovih razmišljanja posebno mesto zauzimaju ona u kojima komentariše svakodnevicu, ambijent, ono što uhvati u letu hodajući po velegradu. Možda je ovaj komentar najbolja ilustracija za tu moju tvrdnju:
‘Slušam juče u tramvaju dve sugrađanke, tu negde srednjih tridesetih. ‘Toliko su bile slatke te cipelice, pa još na sniženju, ali imali samo četr’esdva, ja nosim tridesetsedam. Ali nisam mogla da ne uđem, možda imaju neki uži kalup’. Nema cipelica za Pepeljugu, ali ima za njene zle polusestre, Anastaziju i Grizelu. Nema bajke, ako se živi na rasprodajama!’
Ipak, moji favoriti na stranama koje slede su ona Mrđenova razmišljanja koja govore o porodici, što je inače na samom vrhu njegove lestvice vrednosti. Mislim da način na koji o tome piše, toplina i radost koja iz tih razmišljanja zrači, daju pravi odgovor i ključ za razumevanje vizure kroz koju gleda i one svakodnevne stvari, o kojima piše i sarkastično i sa cinizmom. Ali uvek s pravom. “
* * *
Sa takvom legitimacijom i argumentacijom, mogu i danas da „privatizujem“ovaj prostor i napišem: Srečan Ti rođendan moja Džandžik! (Tako našu Tašu zovu njeni drugari u Australiji, zadnja pošta Melburn.)
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar