“Svako kome nije jasno šta se danas dešava, jer ne zna šta je bilo, trebalo bi da pročita knjigu ‘Televizija pod opsadom’ Mehmeda Agovića, novinara, urednika i rukovodioca RTV BIH, a iznad svega, čoveka i borca za očuvanje istinske, ljudske Bosne i Hercegovine.” Tako je kolega Rade Radovanović najavio današnje predstavljanje ovog “dokumentovanog istorijskog svedočanstva” u beogradskom Medija centru (Terazije 3/II), uz komentar koji vredi ponoviti:
“Čitao sam mnogo knjiga o ratovima i ratnim zločinima na ovim našim prostorima, ali niko od autora, kako onih najboljih, tako i onih drugih – ne daje tako precizne i prave, tačne odgovore na pitanja o uzrocima i posledicama balkanskih ratnih zbivanja – poput Mehe Agovića.”
Izdavači su Centar za kritičko mišljenje iz Mostara i Udruženje za kulturu povezivanja “Most Art Jugoslavija”, a u predgovoru je direktor Media centra Sarajevo Boro Kontić napisao da su “položaj i sudbina javne Radio-televizije u Bosni i Hercegovini slični, neki bi rekli – identični, istoriji države BiH, od njenog međunarodnog priznanja preko Dejtonskog sporazuma do danas”. I njegov komentar zaslužuje pažnju:
“Kako je razorena ugledna medijska kuća sa četiri radijska, tri televizijska programa, stotinama releja i predajnika, velikim orkestrima i arhivama građenim decenijama, a koji su neupitno kulturno-historijsko blago Bosne i Hercegovine? Ovo je, u najkraćem, tema knjige Mehmeda Agovića, jednog od zaista pozvanih da odgovore na ovaj izazov.”
Agović je autentični svedok ove drame bosansko-hercegovačkog društva. Bio je predratni novinar i urednik, potom ratni direktor, a nakon nešto više od decenije izbivanja iz matične kuće u nju se vratio da učestvuje u pokušaju uspostave profesionalnog sistema koji je ovdašnja politika srozala do dna.
Knjiga “Televizija pod opsadom” je individualni doprinos tom nastojanju. Baveći se sudbinom javnih medijskih servisa u Bosni i Hercegovini i regionu i njihovoj ulozi u političkim i ratnim događanjima devedesetih godina prošlog veka, ona pokreće i pitanje njihove profesionalne misije danas, odvajanja od uticaja etnonacionalnih političkih elita i vraćanja građanima u procesu ispunjavanja uslova za pridruživanje Evropskoj uniji.
Razgovor su organizovali Udruženje “Most Art Jugoslavija” i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, a o knjizi će govoriti Sonja Biserko, Rade Veljanovski, Rade Radovanović i autor Mehmed Agović, dok će putem video linka biti uključen Boris Bergant, posebni izveštač EBU (The European Broadcasting Union) za stanje javnih medija u regionu. Razgovor će moderirati Dragan Stojković, urednik ovog izuzetnog izdanja.
Nadam se da mi učesnici današnjeg razgovora (utorak 25. april, od 12 časova) neće zameriti, što sam o tome kako su tamošnji i tadašnji televizijski “poslenici” raspamećivali one koji su mogli da prate njihove “programe” ponovo pročitao knjigu novinara “Borbe” Željka Vukovića (1956-2009) pod naslovom “Ubijanje Sarajeva”, objavljenu još 1993. godine (“Kron” i B92, Podgorica):
“Dragi gledaoci, naši reporteri su danas snimili još jedan dokaz da se srpski narod brani od fanatičnih islamskih fundamentalista. Na snimku vidite jednog mudžahedina kojeg su naši borci ubili u jutrošnjim borbama oko Jevrejskog groblja. Pogledajte zašivenu islamsku zastavicu. Tu je i ‘hodžin zapis’ u kojem piše da ratnicima džihada metak ne može ništa. Pitamo Evropu i svijet ko to vodi vjerski rat i protov koga? Srspki narod i pravoslavci svijeta neće ustuknuti pred ratobornim islamskim fundamentalistima. U pomoć srpkim borcima stižu i dobrovoljci iz Rusije. Došli su ovdje da sa nama brane pravoslavlje…
Gledam i slušam zajapurenog novinara Karadžićeve TV sa Pala. Predratni kolega, gotovo uzorni profesionalac. Sada postao udarni propagandista rata. Uvjerava da rat za pravoslavlje nije vjerski, a ovaj za islam – jeste. Koliko je gledalaca uočilo tu ‘razliku’? Ne verujem u masovnost. U Bosni se odavno čuje samo ono što se želi čuti, vidi samo ono što se želi vidjeti. Tako je, valjda, lakše. Ma koliko vodilo zajedničkoj nesreći.”
O zajedničkoj nesreći, Željko piše gotovo u svakoj rečenici. U tom smislu je i njegov zapis iz avgusta 1992. godine:
“U zabilješkama sam napisao samo – avgust. Ispustio sam dan. Shvatam zašto. Te večeri sam zapisao: ‘Bojim se da nade za zajednički život više nema, Sarajevo će postati najveća grobnica…’ Razlog je bila jedna, ne samo za mene šokonatna tv emisija. U udarnom terminu, nakon drugog Dnevnika, TV BiH je emitovala filmsku storiju o Ramizu Delaliću Ćeli, do tada samo poznatom u svijetu podzemlja.
Taj mladić je ledenim glasom ispričao kako je na Baščaršiji, ispred stare Pravoslavne crkve, pucao na svatove i ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Kazivao je kao da se radi o herojstvu. Hvalio se. U tom smislu je bila koncipirana emisija o njemu. Delalić je otkrio da se radilo o organizovanom ubistvu. Zbog toga ga policija i nije tražila. Krio se samo iz straha od ‘srpske osvete’. Zar je moguće?!
Na žalost, jeste. Sutradan u mom komšiluku opšta osuda. Svi su shvatili šta sinoćnji nastup ubice Delalića znači. Očekivali smo brojna javna saopštenja, reakcije, posebno političkog vrha. Ali ćutalo se. Oni koji su trebali i mogli da se oglase – ćutali su. Ramiz Delalić, komandant Vojne policije Oružanih snaga BiH opštine Stari grad, uskoro je od države na pokon dobio opremljen poslovni prostor i postao vlasnik jedne od retkih kafana koje rade i u ratu.”
* * *
I zbog Željka, na čijem grobu sam govorio u junu 2009. godine, iskreno se nadam da je kolega Rade Radovanović u pravu kad kaže da je knjiga Mehmeda Agovića “istinski veliko delo u kome su i ljudi, i nacoši, i zlikovci i prevaranti… posebno oni iz novinarskog esnafa… postavljeni na prava mesta”!