Piše Ivan Mrđen: Pravi i precizni odgovori

“Čitao sam mnogo knjiga o ratovima i ratnim zločinima na ovim našim prostorima, ali niko od autora, kako onih najboljih, tako i onih drugih - ne daje tako precizne i prave, tačne odgovore na pitanja o uzrocima i posledicama balkanskih ratnih zbivanja - poput Mehe Agovića.”Izdavači su Centar za kritičko mišljenje iz Mostara i Udruženje za kulturu povezivanja “Most Art Jugoslavija”, a u predgovoru je direktor Media centra Sarajevo Boro Kontić napisao da su “položaj i sudbina javne Radio-televizije u Bosni i Hercegovini slični, neki bi rekli – identični, istoriji države BiH, od njenog međunarodnog priznanja preko Dejtonskog sporazuma do danas”. I njegov komentar zaslužuje pažnju:“Kako je razorena ugledna medijska kuća sa četiri radijska, tri televizijska programa, stotinama releja i predajnika, velikim orkestrima i arhivama građenim decenijama, a koji su neupitno kulturno-historijsko blago Bosne i Hercegovine? Ovo je, u najkraćem, tema knjige Mehmeda Agovića, jednog od zaista pozvanih da odgovore na ovaj izazov.”

Agović je autentični svedok ove drame bosansko-hercegovačkog društva. Bio je predratni novinar i urednik, potom ratni direktor, a nakon nešto više od decenije izbivanja iz matične kuće u nju se vratio da učestvuje u pokušaju uspostave profesionalnog sistema koji je ovdašnja politika srozala do dna.Knjiga “Televizija pod opsadom” je individualni doprinos tom nastojanju. Baveći se sudbinom javnih medijskih servisa u Bosni i Hercegovini i regionu i njihovoj ulozi u političkim i ratnim događanjima devedesetih godina prošlog veka, ona pokreće i pitanje njihove profesionalne misije danas, odvajanja od uticaja etnonacionalnih političkih elita i vraćanja građanima u procesu ispunjavanja uslova za pridruživanje Evropskoj uniji.Razgovor su organizovali Udruženje “Most Art Jugoslavija” i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, a o knjizi će govoriti Sonja Biserko, Rade Veljanovski, Rade Radovanović i autor Mehmed Agović, dok će putem video linka biti uključen Boris Bergant, posebni izveštač EBU (The European Broadcasting Union) za stanje javnih medija u regionu. Razgovor će moderirati Dragan Stojković, urednik ovog izuzetnog izdanja.Nadam se da mi učesnici današnjeg razgovora (utorak 25. april, od 12 časova) neće zameriti, što sam o tome kako su tamošnji i tadašnji televizijski “poslenici” raspamećivali one koji su mogli da prate njihove “programe” ponovo pročitao knjigu novinara “Borbe” Željka Vukovića (1956-2009) pod naslovom “Ubijanje Sarajeva”, objavljenu još 1993. godine (“Kron” i B92, Podgorica):“Dragi gledaoci, naši reporteri su danas snimili još jedan dokaz da se srpski narod brani od fanatičnih islamskih fundamentalista. Na snimku vidite jednog mudžahedina kojeg su naši borci ubili u jutrošnjim borbama oko Jevrejskog groblja. Pogledajte zašivenu islamsku zastavicu. Tu je i ‘hodžin zapis’ u kojem piše da ratnicima džihada metak ne može ništa. Pitamo Evropu i svijet ko to vodi vjerski rat i protov koga? Srspki narod i pravoslavci svijeta neće ustuknuti pred ratobornim islamskim fundamentalistima. U pomoć srpkim borcima stižu i dobrovoljci iz Rusije. Došli su ovdje da sa nama brane pravoslavlje…Gledam i slušam zajapurenog novinara Karadžićeve TV sa Pala. Predratni kolega, gotovo uzorni profesionalac. Sada postao udarni propagandista rata. Uvjerava da rat za pravoslavlje nije vjerski, a ovaj za islam – jeste. Koliko je gledalaca uočilo tu ‘razliku’? Ne verujem u masovnost. U Bosni se odavno čuje samo ono što se želi čuti, vidi samo ono što se želi vidjeti. Tako je, valjda, lakše. Ma koliko vodilo zajedničkoj nesreći.”O zajedničkoj nesreći, Željko piše gotovo u svakoj rečenici. U tom smislu je i njegov zapis iz avgusta 1992. godine:“U zabilješkama sam napisao samo – avgust. Ispustio sam dan. Shvatam zašto. Te večeri sam zapisao: ‘Bojim se da nade za zajednički život više nema, Sarajevo će postati najveća grobnica…’ Razlog je bila jedna, ne samo za mene šokonatna tv emisija. U udarnom terminu, nakon drugog Dnevnika, TV BiH je emitovala filmsku storiju o Ramizu Delaliću Ćeli, do tada samo poznatom u svijetu podzemlja.Taj mladić je ledenim glasom ispričao kako je na Baščaršiji, ispred stare Pravoslavne crkve, pucao na svatove i ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Kazivao je kao da se radi o herojstvu. Hvalio se. U tom smislu je bila koncipirana emisija o njemu. Delalić je otkrio da se radilo o organizovanom ubistvu. Zbog toga ga policija i nije tražila. Krio se samo iz straha od ‘srpske osvete’. Zar je moguće?!Na žalost, jeste. Sutradan u mom komšiluku opšta osuda. Svi su shvatili šta sinoćnji nastup ubice Delalića znači. Očekivali smo brojna javna saopštenja, reakcije, posebno političkog vrha. Ali ćutalo se. Oni koji su trebali i mogli da se oglase – ćutali su. Ramiz Delalić, komandant Vojne policije Oružanih snaga BiH opštine Stari grad, uskoro je od države na pokon dobio opremljen poslovni prostor i postao vlasnik jedne od retkih kafana koje rade i u ratu.”* * *I zbog Željka, na čijem grobu sam govorio u junu 2009. godine, iskreno se nadam da je kolega Rade Radovanović u pravu kad kaže da je knjiga Mehmeda Agovića “istinski veliko delo u kome su i ljudi, i nacoši, i zlikovci i prevaranti... posebno oni iz novinarskog esnafa... postavljeni na prava mesta”!