Piše Ivan Mrđen: Autobiografija iz “srednjeg života”

“Moja generacija je za nepunu deceniju prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, evo uskoro će pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo ni danas”, tako je Mihajlović sažeo četrdesete godine prošlog veka u razgovorima sa Milom Gligorijevićem, na osnovu kojih je i nastala ova nesvakidašnja autobiografija.

Ti razgovori vođeni su krajem osamdesetih, pre nego što se Mihiz, aktivno uključio u politiku. Na parlamentarnim izborima 1992. godine izabran je u republički parlament kao vanstranačka ličnost, na listi koalicije DEPOS. A aprilu 1994. praktično se povukao iz javnog života, a iz teksta njegove ostavke na poslaničku funkciju vredi zapamtiti sledeći pasus:

“Za poslednje tri godine, ne rešivši ništa, potrošili smo tri rata, desetak izbora i referenduma, petnaestak republičkih i saveznih vlada i bar toliko donetih i promenjenih ustava, za pet fantomskih srpskih republika. Okrnjili smo ugled Crkve, Univerziteta, Akademije, Francuske 7 i gotovo svih javnih ličnosti koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Pitanje svih naših pitanja: kako da ovaj narod pribere pamet i ponovo stane na snagu koju smo uzalud rastočili na nadžake i buzdovane.”

Traje to, gospodine Mihajloviću, posle te tri godine još čitave tri decenije, a odgovora na Vaše pitanje nema jer su se nadžaci i buzdovani pokazali i pametniji (za sebe) i snažniji (od nas)!

* * *

Mogao bih, mirne duše, da na ovom mestu završim komentar, izmenim naslov, eventualno dodam još neki mudar citat iz pomenute knjige tandema “MM” (Mihiz & Milo), kao što je priča o nekom seljaku iz Belanovice, koji je jednom prilikom, želeći da iskaže meru svoje sudbine, rekao kratko i sasvim dovoljno: “Ja sam ostao u srednjem životu.”

“Tako je nekako bilo i sa mnom. Ni dovoljno reprezentativan za izuzetnu biografiju, ni dovoljno karakterističan za profil tipičnog predstavnika generacije, taj moj život je, ipak, kao i svaki drugi uostalom, prikladna građa da se preko njega iskaže naša zamršena i svakojaka epoha.”

Mislim da bi mnogo ljudi koji su na ovim prostorima pregurali poslednjih sedam decenija, bez obzira koliko im se činilo da su vodili ili ostali u nekakavom “srednjem životu”, potpisalo ovaj Mihizov pasus. Tu sam nekako prepoznao i sebe. Ne mrdnuvši iz Beograda i okoline (jedanaest godina u Šimanovcima), promenio sam pet država sa dvadesetak kojekakvih predsednika, živeo u umirućem socijalizmu, reformarstvu Ante Markovića, pljačkaškoj privatizaciji, građanskom ratu, varljivoj demokratiji, sve do ove rijaliti autokratije…

“Da se o mom životu pravi film, il’ barem strip, znam da bi bio sasvim negativan tip”- znam da ovi Balaševićevi stihovi imaju sasvim drukčiju konotaciju, posebno u nastavku pesme pod naslovom “Brakolomac”, ali mislim da nema većih negativaca od svih koji najvećim podvigom smatraju što su svašta preživeli, od “događanja naroda”, hiperinflacije, bombardovanja, “ratova u kojima nismo učestvovali”, promovisanja nadžaka i buzdovana posle Petog oktobra u “važne ličnosti”, Tadićevu mitomaniju, sve do svakodnevne kombinacije Orvelovih romana “1984” i “Životinjska farma” na televiziji za ružičastu stvarnost…

Iz tog ugla gledano, svačija životna priča bi mogla da se nazove “autobiografijom o drugima”. Nismo mi, keve mi, drugi su svašta radili, mi smo samo gledali svoja posla, uveče televiziju i tu i tamo glasali, ko nas uopšte nešto pita…

* * *

Mogao bih, bez problema, da na ovom mestu završim komentar, jer mi je ionako “pobegao”. Hteo sam, u stvari, da pozdravim petoro mojih prijatelja sa kojima već decenijama delim ovaj “divan dan”, a onda sam pomislio da bi priča o svemu što nas povezuje baš bila neka vrsta autobiografije. (Otuda i ona ograda sa početka teksta, da nemam nameru da se poredim sa Mihizom.)

Evo, na primer, danas 45. rođendan slavi Momčilo Arbutina, sin mojih prijatelja Vladana i Ružice, bratanac mog prerano preminulog kuma Branka zvanog Albanac. A kad njega pomenem, eto me u ranoj mladosti, naviru priče sa letovanja, utakmica, pijanki, svadbenih veselja i dečjih rođendana, prvih zaposlenja i useljenja…

A “mali Moca” (ime dobio po dedi koga sam takođe dobro poznavao) kasnije bi se javio u pričama o prvoj deceniji ovog veka, kad je sve teže bilo baviti se novinarstvom zbog umišljenih “dosovaca”, a morao bih da ga pomenem zbog deljenja jedne velike, na žalost, izgubljene ljubavi. To je, of course, Partizan, nije tajna zašto je njegov sin dobio ime Jug…

U slatku pticu mladosti vraća me i Anja Ćapin, koja danas zakoračuje u narednu deceniju života, ćerka mog prijatelja Zorana zvanog Čapa, sarajevske urbane legende. A sa njim eto me opet u Trpnju na Pelješcu, eto nas u Skenderiji, u Skadarliji, eto i godina kad je trebalo da nas bude sramota zbog onoga što su ovdašnji nadžaci i buzdovani radili Sarajevu i Sarajlijama, eto priča o izbeglicama od kojih se neki poput Dade Hegenbergera ili Sergija Principa nikad neće vratiti…

A onda i gotovo romansirana životna priča njenog brata Aleksandra, Srbina iz Sarajeva, slovenačkog košarkaškog reprezentativca, građanina Evrope u kojoj je živeo i igrao košarku u dvadesetpet gradova…

Redovno čestitam rođendan i mom kolegi Zoranu Nikodijeviću, sa kojim sam se upoznao dok sam radio u “Dugi”. Jednom sam objavio njegov komentar o nekom važnom sportskom događaju umesto redovne kolumne legendarnog Dragana Nikitovića, posle smo se poslovno družili u prvoj polovini devedesetih dok sam bio direktor “Borbe” i “Vremena”, a on se bavio uvozom roto-papira i grafičkog materijala…

Na Zoranovom Fejsbuk zidu nema puno objava, poslednja je moja lanjska čestitka za njegov 71. rođendan, tako da ne znam da li još postoji adresa za želje i pozdrave, ali i kroz priču o njemu opet bismo dotakli ono vreme u kome je čak i jedan Mihiz poverovao u ono “probudi se, nešto se dešava, tvoja se sudbina rešava”…

Ja sam tu borbu vodio u “Borbi”, “Vremenu”, “Danasu”, “Našoj Borbi”, čak i u roze novinama “Marka” Milana Bečejića, da bih se krajem devedesetih našao u “Blicu”, gde sam ostao do penzije. Danas ne znam da li je u poslednjoj deceniji prošlog veka bilo teže sa Miloševićevim trabantima ili umišljenim novoliderima, znam samo da je u prvih dvanaest godina ovog milenijuma bilo još teže sa takozvanim “pobednicima”…

U “Blicu” sam sreo kolegu Nenada Čalukovića, rođenog 2. oktobra 1970. godine. Da ja tih dana nisam napustio studije građevine i počeo da studiram novinarstvo teško da bismo se ikad sreli, ovako smo nekoliko godina koje počinju dvojkom delili ne baš veselu sudbinu zaposlenih u tranziciji, multinacionalnim korporacijama, integrisanim redakcijama i svakakvim atacima na razum, integritet i dostojanstvo novinara…

Nenadu ne mogu da zaboravim što me je pre tri godine, kad se pojavio moj prvi i jedini roman “Koverat Ane Zonai”, trodelna priča o životu moje majke, pozvao i rekao da za časopis u kome je urednik pošaljem reklamu za na pola strane… Ime tih novina je “Karakter”, a on mi je pokazao da to nije nikakva grafička odrednica već najvažnija lična osobina.

A tu je i “drugooktobarka” Maja Krasin, tek godinu mlađa od Anje, moje dete iz beogradske rubrike “Blica”, jedna od pedesetak mladih ljudi sa kojima sam imao čast da radim i da se uzajamno međusobno usavršavamo. Bez njihovog poleta i entuzijazma ja ne bih mogao da već punu deceniju kao pensioner maltene svakodnevno nešto napišem, bez mog autoriteta i iskustva oni ne bi neke stvari nikad naučili…

Uključujući i to da na vreme napuste posao koji ih ne čini srećnim. Tako se Maja posvetila entomuzikologiji, sa koleginicom Vesnom Bajić Stojiljković napisala dve sjajne monografije o najpoznatijim koreografima srpskog folklora Desi Đorđević i Branku Markoviću. A sve je počelo kad sam je, kao urednik, poslao da intervjuiše gospođu Desu, inače rođenu tetku moje prijateljice Božane Mrđa…

Najvažnije u tom njihovom poduhvatu je što su i Branko Marković i Desa Đorđević ostavili dubok trag u istoriji i mentalitetu KUD “Branko Cvetković”, iz koga potiče veliki broj mojih prijatelja, na čelu sa agilnim predsednikom Jovanom Cvetkovićem, koji i dalje vodi lavovsku borbu da se ovo društvo vrati u svje prostorije na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca… Tamo gde je pune četiri godine igrala Mirina i moja najstarija unuka Taša…

* * *

Na kraju mnogo mi je jasnija ona sentenca o “srednjem životu”. To je ona reka koja teče, moja evo već punih 75 godina, ali tačno zna i sve svoje pritoke i meandre, zna svaku uvalu i izbočinu na obalama sa kojih joj mašu ljudi bez kojih bi se pretvorila u običnu baruštinu. Nije baš k’o Mihiz, ali morao sam makar da probam…