Piše Ivan Mrđen: Ako neko dođe...

Šalu na stranu, siguran sam da su veoma malobrojne porodice koje za ove praznične dane, a to u zemlji Srbiji, već sam nekoliko puta napisao, traje od Svetog Nikole do Svetog Jovana – nisu nabavile i naspremale mnogo više hrane i pića nego što objektivno mogu da pojedu i popiju. Računajući, of course, samo njihove stalne članove...

Višak koji se obično baci, bar kad je o hrani reč (piće na svu sreću, ima duži rok trajanja), sadržan je u tri reči iz naslova ovog teksta. „Ako neko dođe“, iz obzira prema neočekivanim i nenajavljenim namernicima, komšijama i rođacima – duboko je ukorenjeno u narodnoj tradiciji širom nekadašnje zajedničke nam države (možda su jedino Slovenci nešto ranije shvatili koliko je to glupo, skupo i nepotrebno).

„Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju ovaj nekadašnji lepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika“ – tako je pre jednog veka pisao Švajcarac Arčibald Rajs (1875-1929) u svom opominjućem delu „Čujte, Srbi!“

U to „ako neko dođe“, osim hrane i pića oko praznika i obavezne makar litre „dobre, domaće“ rakije tokom čitave godine – ugrađeno je i na tone i tone betona, stakla i drveta. To su one čuvene terase i senici po vikendicima i nasleđenim roditeljskim seoskim kućama, gde će se uživati, uz roštilj i lep pogled „ako neko dođe“. Istina, u vreme projektovanja i izgradnje tih objekata obično se govori „kad neko dođe“, jer je ponosnim vlasnicima i graditeljima bilo nezamislivo da će tu sedeti sami, pogledujući prema kapiji koju niko da otvori.

U ono sirotinjsko vreme, bez mobilnih, pa i fiksnih telefona, bilo je sasvim prirodno da vam predveče ili nedeljom popodne neko zakuca na vrata, zbog čega je moralo da bude već pomenute rakije, a od domaćičine procene koliko gost zaslužuje i ponešto za meze ili neki sitni kolač... U mom sećanju to je najčešće bio neki Savo, ratni drug našeg oca, koji bi bar jednom nedeljno svratio na partiju šaha i čašicu razgovora o „onim slavnim danima“...

Apsurd je što u ovo moderno doba savremena sredstva komunikacije, a posebno mobilni telefoni, mnogo više služe da „neko ne dođe“. To je ono kad vi pozovote nekoga, a on baš tog dana ima neka preča posla, od majstora oko kola do stavljanja kapi u oči, ili obrnuto kad vas pozovu a vama se ne ide kod tih „gnjavatora“, pa se vadite na povišenu temperaturu ili obaveza oko mlađarije... U takvim uslovima koeficijenat iznenađenja sveden je praktično na nulu, pa se niko više i ne usuđuje da nekome nenajavljen pozvoni na vrata...

Od godina koje nam je pojela korona takva se praksa prilično raširila i na tradicionalne slave, pa sad mnogi to obeležavaju samo u najužem porodičnom krugu, a od onih koji su ranije redovno dolazili – možda se tek svaki treći ovih dana našao za slavskom trpezom. I kad spremite – spremite se na seriju neobaveznih čestitanja u ranim jutarnjim satima, što obično znači da te ljude nećete videti u svom domu. A za to opet dobro dođu već pomenuti mobilni telefoni...

Tako je vremenom od tog „ako neko dođe“ u većini kuća ostalo samo piće i hrana, a u većini vikendica samo terase sa pogledom, na koje i nema ko da dođe!

I za kraj, još jedna Rajsova poruka: „Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo, naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, koja je uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne bi smela da dopusti da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.“