0
Nisam baš siguran da ću tačno citirati poznati aforizam legendarnog Radivoja Bojičića, koji kaže da je „Srpska Nova godina kad bacimo rusku salatu, spremljenu za onu Novu godinu“.
Šalu na stranu, siguran sam da su veoma malobrojne porodice koje za ove praznične dane, a to u zemlji Srbiji, već sam nekoliko puta napisao, traje od Svetog Nikole do Svetog Jovana – nisu nabavile i naspremale mnogo više hrane i pića nego što objektivno mogu da pojedu i popiju. Računajući, of course, samo njihove stalne članove…
Višak koji se obično baci, bar kad je o hrani reč (piće na svu sreću, ima duži rok trajanja), sadržan je u tri reči iz naslova ovog teksta. „Ako neko dođe“, iz obzira prema neočekivanim i nenajavljenim namernicima, komšijama i rođacima – duboko je ukorenjeno u narodnoj tradiciji širom nekadašnje zajedničke nam države (možda su jedino Slovenci nešto ranije shvatili koliko je to glupo, skupo i nepotrebno).
„Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju ovaj nekadašnji lepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika“ – tako je pre jednog veka pisao Švajcarac Arčibald Rajs (1875-1929) u svom opominjućem delu „Čujte, Srbi!“
U to „ako neko dođe“, osim hrane i pića oko praznika i obavezne makar litre „dobre, domaće“ rakije tokom čitave godine – ugrađeno je i na tone i tone betona, stakla i drveta. To su one čuvene terase i senici po vikendicima i nasleđenim roditeljskim seoskim kućama, gde će se uživati, uz roštilj i lep pogled „ako neko dođe“. Istina, u vreme projektovanja i izgradnje tih objekata obično se govori „kad neko dođe“, jer je ponosnim vlasnicima i graditeljima bilo nezamislivo da će tu sedeti sami, pogledujući prema kapiji koju niko da otvori.
U ono sirotinjsko vreme, bez mobilnih, pa i fiksnih telefona, bilo je sasvim prirodno da vam predveče ili nedeljom popodne neko zakuca na vrata, zbog čega je moralo da bude već pomenute rakije, a od domaćičine procene koliko gost zaslužuje i ponešto za meze ili neki sitni kolač… U mom sećanju to je najčešće bio neki Savo, ratni drug našeg oca, koji bi bar jednom nedeljno svratio na partiju šaha i čašicu razgovora o „onim slavnim danima“…
Apsurd je što u ovo moderno doba savremena sredstva komunikacije, a posebno mobilni telefoni, mnogo više služe da „neko ne dođe“. To je ono kad vi pozovote nekoga, a on baš tog dana ima neka preča posla, od majstora oko kola do stavljanja kapi u oči, ili obrnuto kad vas pozovu a vama se ne ide kod tih „gnjavatora“, pa se vadite na povišenu temperaturu ili obaveza oko mlađarije… U takvim uslovima koeficijenat iznenađenja sveden je praktično na nulu, pa se niko više i ne usuđuje da nekome nenajavljen pozvoni na vrata…
Od godina koje nam je pojela korona takva se praksa prilično raširila i na tradicionalne slave, pa sad mnogi to obeležavaju samo u najužem porodičnom krugu, a od onih koji su ranije redovno dolazili – možda se tek svaki treći ovih dana našao za slavskom trpezom. I kad spremite – spremite se na seriju neobaveznih čestitanja u ranim jutarnjim satima, što obično znači da te ljude nećete videti u svom domu. A za to opet dobro dođu već pomenuti mobilni telefoni…
Tako je vremenom od tog „ako neko dođe“ u većini kuća ostalo samo piće i hrana, a u većini vikendica samo terase sa pogledom, na koje i nema ko da dođe!
I za kraj, još jedna Rajsova poruka: „Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo, naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, koja je uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne bi smela da dopusti da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.“