Piše Ivan Mrđen: A kad jednom odem u Arilje...

Dejl Karnegi, autor svetskog bestselera „Kako zadobiti prijatelje i uticati na ljude“ napisao je da ćete „iskrenim zanimanjem za ljude steći više prijatelja za dva meseca nego da pune dve godine nastojite da ih zainteresujete za sebe i svoje probleme“.Kad smo pre dve godine moja Mira i ja prvi put prisustvovali godišnjoj skupštini Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja, sa sedištem u Beogradu, koje ove godine beleži 27-godišnjicu postojanja, nisam bio baš najsigurniji da li kroz ovu lepu varoš protiče Rzav ili Morava, koji je od dva znamenita Dobrila pisac i malinar (sad znam, Nenadić, 1940-2019, napoznatije delo roman „Dorotej“) ili slikar i grafički dizajner svetskog renomea (sad znam Nikolić, 1938-2020, osnivač ovog zavičajnog društva i jedan od utemeljivača Arlemm festa)...Ili, zašto je važno da spomenik kralju Dragutinu bude postavljen ispred porte Harma svetog Ahilija (sad znam da ga je iz jednog komada belog kamena isklesao profesor Velimir Karavelić), zašto je značajna freska „Plavi anđeo“, gde je u Arilju tokom kratkotrajnog aprilskog rata 1941. radila kovnica novca ili u kojoj ulici su bile čuvene kafane „Broj jedan“ i „Broj dva“...Godine prijateljstva sa sadašnjim predsednikom Društva profesorom Petrom Đukićem i njegovom suprugom Vesnom postepeno su Mirin i moj život obogaćivali saznanjima o Arilju i njegovim uglavnom bivšim žiteljima, čemu su najviše doprineli ljudi koje smo u međuvremenu upoznavali i prihvatali kao svojtu, od Milana Miodragova Pajevića i Dane Marić do Obrada Stevanovića, Dragog Lukića, Ane Vranić Gajić. Slavice Tomaš...

U hvale vrednom „Godišnjaku“ Društva, već dvanaestom po redu, pesnik Dragan Babić je napisao. „Kad god sam u Arilju osećam se kao kod kuće. Sa Ariljem imam dugu emotivnu vezu, jednu od onih koje se ne završavaju.“Takva veza učinila je da nas preksinoć u sali vračarske opštine duboko dirne pojavljivanje akademske muzičarke Danijele Veselinović, koja je trajno poremetila ovdašnje shvatanje da truba kao instrument ima smisla samo u muškim rukama. I da njeno izvođenje evergrin narodnih pesama „Moj golube, ne padaj mi na maline“ i nezvanične himne Društva „Tri livade, nigde ’lada nema“ učini da se osećamo kao kod kuće...Kasnije su nam ispričali da je Danijela još kao devojka okupila vršnjake i u rodnom Arilju osnovala prvi dečji orkestar, što je još jedan kamičak u mozaiku neprestanog saznavanja o ovoj varoši i njenim ljudima.U Beogradu deluje nekoliko desetina sličnih zavičajnih društava i udruženja. Najstarije pripada Užičanima koji će uskoro proslaviti stogodišnjicu od kako je 17. juna 1923. osnovano Udruženje Užičana za unapređenje užičke oblasti. U kome je i dalje aktivan i jedan broj Ariljaca, pa se i zbog toga s nestrpljenjem očekuje proslava ovog značajnog jubileja.Ivo Andrić je u putopisu „Kroz Austriju“ napisao da je „provincija vernija i rečitija, jer je u njoj življe staro i vidnije novo“. Zato mi je ponekad pomalo i krivo, upravo kad vidim sa koliko ljubavi i entuzijazma sada već prestoničani sa višedecenijskim stažom govore o svojim zavičajima, što ne postoje slična udruženja „Beograđana i prijatelja Beograda“.Ko zna, možda bismo se tako lakše odbranili od onih koji ga već godinama sistematski „uređuju“ po svom ćefu i nahođenju!