2
Za četiri dana, utakmicom protiv reprezentacije Republike Irske, najbolji fudbaleri sa pasošima Republike Srbije započeće kvalifikacije za Svetski šampionat, koji će se krajem iduće godine održati u Kataru. Tri dana kasnije u Beograd stižu Kristijan Ronaldo, Bruno Fernandes i ekipa, a ovaj turnus završava se 30. marta gostovanjem u glavnom gradu Azerbejdžana.
Da podsetimo, u grupi “A” ovih kvalifikacija je još i selekcija Luksemburga. S obzirom da samo prvo mesto vodi direktno na završni turnir, a drugo u veoma komplikavan baraž u kome će od 12 reprezentacija samo tri izboriti vize za Katar, po obavljenom žrebu su usledili realni komentari da su šanse “orlova” veoma skromne. Pri tome se uglavnom polazilo od činjenice da reprezentacija po drugi put nije uspela da se plasira na Evropski šampionat sa čak 24 učesnika.
Međutim, od početka ovog meseca postepeno se iz dana u dan podiže nivo očekivanja, sve zbog činjenice da je za selektora doveden 56-godišnji Dragan Stojković “Piksi”, čija fudbalska i trenerska biografija treba da nekako zabašure činjenicu da je ovdašnji fudbal, kao sport, kao organizacija i kao sfera interesovanja odavno na stranputici.
Baš kao što ni povremeni uspesi nacionalnog tima (plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. godine) ili državnog projekta zvanog FK “Crvena Zvezda” (dve uzastopne sezone u Ligi šampiona) nisu mogli da “ispeglaju” stanje u Fudbalskom savezu i klubovima, a posebno na tribinama i oko njih, tako ni dovođenje pete “Zvezdine zvezde” neće moći da sakrije činjenicu da su glavni junaci kriminalnih hronika već duže vreme upravo ljudi iz fudbalskog miljea.
Prethodne kolumne:
Govorio je popularni “Piksi”, poput svojih prethodnika o potrebi “stvaranja kulta reprezentacije”, pri čemu se državni tim tretira kao neka grupa vanzemaljaca, koji nemaju drugi zadatak nego da dođu u Srbiju i usreće naciju.
“Daćemo sve od sebe, na prvom mestu ja, da obradujemo narod, da ih učinimo ponosnim i da, uz lep fudbal, napravimo i dobar rezultat. Cilj je naravno odlazak na Mundijal u Kataru, ne kažem da će to biti lako, biće jako teško, ali ništa nije nemoguće. Treba verovati i ako ja verujem moraće i igrači da veruju, a moje je da njih ubedim da mi veruju”, izjavio je Stojković.
Nije bitan kompromitovani predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza, nije bitno podzemlje u upravama i na tribinama, nije važno ni to što se o tzv. “kultu reprezentacije” govori više od dve decenije.
„Hoćemo novu priču, da približimo reprezentaciju narodu i narod reprezentaciji. Mi ćemo učiniti sve da kroz naš odnos damo podršku navijačima. A, kad oni to osete, ta simbioza će doći sama po sebi“, izjavio je krajem avgusta 2019. uoči starta kvalifikacija za Evropsko prvenstvo (i tada smo bili u grupi sa Portugalcima) upravo postavljeni selektor Ljubiša Tumbaković.
Kome je, da budemo realni, najbolja preporuka bila što je u junu iste godine, kao (prilično neuspešni) selektor reprzentacije Crne Gore, odbio da vodi svoju ekipu u meču protiv selekcije Kosova. On je tada hvalio jednog od svojih prethodnika, Sinišu Mihajlovića koji je „kult reprezentacije“ sveo na pevanje himne pre utakmice, pa je bilo važnije odstraniti Adema Ljajića iz ekipe nego se kvalifikovati za Mundijal u Brazilu 2014. godine.
Da je u ovdašnjem reprezentativnom fudbalu i propagandi oko njega uvek bila važnija priča od konkretnih rezultata najbolje potvrđuje nevesela sudbina svih selektora koji su ostvarili nekakav uspeh. Od brutalno smenjenog Radomira Antića (1948-2020), koji je vodio nacionalni tim do i na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. godine, Slavoljuba Muslina koji je prvi deo ponovio osam godina kasnije, ali mu nisu dozvolili i da vodi tim u Rusiji, sve do Veljka Paunovića koji je mladu reprezentaciju 2015. u Novom Zelandu podigao na svetski tron, a onda su mu razbucali i ekipu i stručni štab…
O „kultu reprezentacije“ u Srbiji se priča više od dve decenije, ponajviše pod utiskom uspeha suseda, koji su u tom periodu propustili samo jedan Mundijal (2010.) i samo jedno Evropsko prvenstvo (2000.), a u Rusiji stigli i do titule vicešampiona sveta. Iako su i reprezentativci Hrvatske često igrali pred praznim tribinama zbog svinjarija navijača, ipak im se nije dogodilo da dva puta praktično ostanu izvan konkurencije zbog istog huligana (Ivan Bogdanov, Đenova, dron), kome „niko ništa ne može“…
Možda će Dragan Stojković imati više sreće nego prilikom poslednjeg boravka na stadionu „Rajko Mitić“, kad ga je grupa „navijača“ isterala iz „Red kafea“. Možda bi i njemu i reprezentativcima bilo lakše da je na čelu saveza jedan Nemanja Vidić i da je uz državni tim i jedan Nemanja Matić.
„Ljudi se zavaravaju kad misle da je naš reprezentativni fudbal u problemu. Tačno je nismo se plasirali na Evropsko prvenstvo, ali mnogo veće probleme imamo u domaćem fudbalu, u Ligi u kojoj ima nameštenih utakmica, u omladinskom fudbalu iz koga dolazi sve manje dobrih igrača… Dotakli smo dno, plivamo u mulju i pošteni ljudi tu nemaju šta da traže“, rekao je sada već bivši reprezentativac, još uvek član prvog tima Mančester junajteda.
Zbog toga je „finta“ sa Draganom Stojkovićem samo novo zamajavanje javnosti, pa čak i da se ostvari njegova želja i da „orlovi“ osvoje svih devet bodova u naredne tri utakmice.