Piše Ivan Milićević: Studenti, proverite da li vas u Zaginoj delegaciji čekaju agenti BIA

Kao balavi novinar početnik, dočepao sam se neke, u tom trenutku, ekskluzivne informacije, koju sam, naravno, iz mesta objavio, da bi mi, koliko istog dana, osoba, koju je tadašnje uredništvo redakcije delegiralo kao kontakt tačku (iliti Zaginu fioku), koja je lično od nje dobijala sve informacije, dobacila u prolazu: „Pozdravila te je Zaga i poručila ti da zna od koga dobijaš informacije.“

Pala mi je vilica. Tako nepomičan, s otvorenim ustima i bez tona ostao sam nekoliko sekundi, dok je osoba koja mi je pozdrav prenela, produžila hodnikom svojim putem. Kada sam se pribrao, sustigao sam je i u dahu istresao: „Poruči Zagorki da, istina, ne znam, kakvi avlijski običaji vladaju u Čurugu, ali da je u Beogradu nepristojno, a nadasve nevaspitano, slati pozdrave nepoznatim osobama. Posebno joj podvuci da nikad, ali nikad neće znati od koga dobijam informacije.“

Tog trenutka, Zagorka Dolovac je samu sebe precrtala. Ukinula. Jer ko tačno ikad može ozbiljno da shvati osobu koja gospodari vitalnim pravosudnim organom u nekoj državi, a koja nije u stanju da proguta najnebitniji novinski naslov, samo zato što nije prošao kroz njenu „fioku“, kao i da pritom ne uspe da se toliko savlada, već da nekom balavom novinarčiću, kom oči niukad nije videla, šalje poruke o sopstvenoj bitnosti i moći. Dno.

U godinama koje su usledile, nit je bilo šanse, a još manje povoda da se bilo šta promeni u percepciji i poimanju njenog lika i dela. A usledio je, da se podsetimo, čitav spektar nedostojnih scena i prikaza, koje su, iznova i iznova produbljivale dno u koje se, bar za mene lično, još davnih dana zabila. Od političkog preletanja i kukavičkog ćutanja pa do držanja kancelarijskog materijala uspravnije od sopstvene lobanje i bežanije pred novinarima i vapajima pred stranim ambasadorima.

Zato je vest da su se studenti pre dva dana uputili ka njoj, naoružani pismima u kojima je podsećaju kada tačno nije radila svoj posao i kojima je pozivaju da konačno nešto smisleno uradi sa sobom i svojom funkcijom, bila jedna od najboljih koje su potekle od akademaca.

Da ova dokazana borkinja za pravo, pravdu i javni interes sigurno neće imati hrabrosti da stane pred studente, onako kako je sat kasnije stao Baki Anđelković, bilo je sasvim očekivano. Podjednako koliko i to ko će biti osoba koju će delegirati da se u njeno ime obrati akademcima, prihvati pisma koja su doneli i pozove ih na razgovor. Studenti se, naravno, nisu upecali na ovakvo prodavanje magle već su jasno poručili – nismo došli da ćaskamo već da te podsetimo da počneš da radiš svoj posao. Sa druge strane, poziv Branka Stamenkovića da studenti odrede delegaciju koja bi se sastala sa delegacijom Dolovčeve, trebalo bi razmotriti s dužnom pažnjom, jer se već u javnotužilačkim krugovima priča i spekuliše o tome ko će činiti delegaciju glavne tužiteljke.

Upućeni kažu niko drugi do službenici BIA, koji već nedeljama pokušavaju da prodru u vrh organizacije studentskih protesta, iznova dokazujući da im promiče suština – protest i blokade fakulteta ne organizuju pojedinci već kolektiv. Kolektiv koji počiva na demokratskim principima i vrednostima i koji je nemoguće razoriti onim metodama koje su dosad davale rezultate. Mito, korupcija, ucena i pretnja ovde ne mogu dati nikakve rezultate, jer je pojedinac, kao kategorija, ukinut. U tome se ogleda sva njihova snaga, kao i slabost poljuljanog režima koji je pred kolapsom. Čiji je pojedinac pred kolapsom.

Zato, Zagorka, bolje se privatite posla (ako dosad niste zaboravili da ga radite) i potrudite se da vam studenti više ne dolaze pod prozor i podsećaju na sve što niste smeli da uradite. Ako vam je do sastančenja, posebno sa političkim žbirovima i svelim udbašima, sastančite do mile volje, samo u to ne uvlačite studente. Njima, bar zasad, možete samo da se poklonite. Naravno, ako smete.