1
Ministarka pravde Maja Popović, doskorašnja službenica BIA, osvanula je minulog vikenda na naslovnoj strani najstarijeg dnevnog lista u zemlji, odakle je još jednom pokušala da ubedi građane kako su kritike zabezeknute i uznemirene javnosti na predložene izmene Krivičnog zakonika (KZ) i Zakona o krivičnom postupku (ZKP) samo „pokušaj manipulacije, politikanstva i obmanjivanja“ .
Čitaoci koji su se izložili ovom privid-intervjuu, već na samom početku mogli su da naslute u kom pravcu će se kretati monolozi ministarke Popović, nadahnuti partijskim floskulama i stranačkim frazama, zanimljivi kao komparativni godišnji izveštaji o vodostaju reka na Madagaskaru. Jer od intervjua koji otpočne pitanjem i „profesionalnim“ novinarskim „šlagvortom“ o zločestoj javnosti i „pogrešnom tumačenju predloženih izmena zakona“, sumanuto je očekivati da bi do svog maratonskog kraja mogao da zablista bilo čime smislenim.
Recimo, najosnovnijim pitanjem: Ko su, imenom i prezimenom, bili članovi radne grupe i autori ovih kolosalnih i impozantnih predloga izmena zakona, te zašto se tako banalna informacija uporno skriva od „zločeste“ javnosti?
One, koji su, uprkos svemu, dali šansu smislu i, u potrazi za istim, uspeli da savladaju periodične nagone za samopovređivanjem i uz neznatna oštećenja nervnog sistema ministarkin intervju pročitali u celosti, na kraju je ipak dočekao neočekivani blesak.
Ogoljenog neznanja.
Naime, odgovarajući na pitanje „o povratku još jednog pravnog leka u ZKP, te ponovnoj afirmaciji Vrhovnog suda kao trećestepenog“, ministarka Popović, osetnom radošću koja dopire sa zalud stucanih stubaca i bačenog novinskog prostora, konstatuje sledeće:
„Predviđeno je uvođenje novog vanrednog pravnog leka ‒ Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude, o kome će odlučivati Vrhovni sud. Ovaj vanredni pravni lek, koji mogu uložiti jedino subjekti krivičnog postupka u funkciji odbrane, predstavlja protivtežu Zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je ekskluzivan vanredni pravni lek javnog tužilaštva.“
Vau!
Ministarka pravde Republike Srbije ne zna da Zahtev za zaštitu zakonitosti odavno nije ekskluzivan pravni lek samo javnog tužilaštva, već da je nekim od minulih i milionitih izmena tog istog ZKP, omogućeno svim učesnicima u postupku (tužilaštvu, okrivljenom i odbrani) da isti podnose Vrhovnom sudu. U slučaju da joj je ovo saznanje promaklo zbog dugogodišnjeg angažmana u Bezbednosno-informativnoj agenciji, te da je propustila da „apdejtuje“ jednu od davnašnjih izmena ZKP, možda ne bi bilo loše podsetiti je, sistemom protivteže, na poznate, ekskluzivne primere iz prakse.
Pročitajte još:
Recimo, nakon što je Apelacioni sud pravosnažno osudio Darka Šarića za šverc kokaina, njegovi branioci su podneli Zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je naposletku usvojen. Budući da je Šarić bio osuđen, odluka Vrhovnog suda automatski je ukinula tu presudu, što, sa druge strane, nije bio slučaj sa, recimo, Canetom Subotićem, koji je pravosnažno oslobođen za šverc cigareta.
Istim tim zakonom predviđeno je da odluka Vrhovnog suda ne može postaviti okrivljenog u pravno nepovoljniji položaj od onog koji je uživao pravosnažnom presudom, tako da je tužilaštvo, sa svojim „ekskluzivnim“ i usvojenim pravnim lekom, u Subotićevom slučaju, moglo samo da se ubriše.
Ne samo da je ovakvim proklizavanjem ministarka dovela u pitanje sopstvenu stručnost, već se na njenom primeru jasno vidi direktna posledica neprekidnih izmena zakona i to u političke i populističke svrhe. Ako ministarka uspeva da ostane „neapdejtovana“, kako onda očekivati od građana da budu svesni svih izmena zakona, što je preduslov da pred istim odgovaraju.
I posle svega, treba još da poverujemo da će svi oni, u Vladi, svojom stručnošću, da kontrolišu „Rio Tinto“.
Vo imja oca.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
