Najzad se u našem sportu desilo nešto čemu nije potrebno prigovarati. Nema mesta ni za zamerke koje željni publiciteta smišljaju po svaku cenu. Oduzeta je i najmanja mogućnost cepidlakama, jer ne mogu da barataju floskulama i frazama tipa, dobra je zamisao, ali pogrešno postavljena ili super su igrači, ali je strategija očajna.
Piše: Dragan Popović
Zaista mi je drago zbog toga, a razlog su tri (samo tri) utakmice naše muške rukometne reprezentacije. Videli smo, predugo odsutan, a i te kako priželjkivan način igre, ponašanje, kuraž, te kao iz inata pokazan osećaj pripadnosti timu, svih naših igrača. Selektora Tonija Đeronu čuvam za kasnije.
Nije bilo izvodljivo, da „potrošim“ manje od dva pasusa, kako bih opravdao planiranu nameru i iskoristio priliku da pozdravim nečiji dobro osmišljen i započet posao. To što su nam pokazali rukometaši, jeste nešto čemu posvetih ko zna koliko tekstova, ukazujući pritom na put kojim je najprostije ići i relativno lako doći do cilja. Naravno, mislim na sve selekcije srpskih reprezentacija, u svim timskim sportovima i na rad sa njima. I naravno da mislim, računajući to kao preduslov, na prethodno izraženu volju i provereno znanje izabranih ljudi, da se tako jasno postavljen zadatak i realizuje.
PROČITAJTE JOŠ
Ima, nadam se, vremena za hvalospeve koji bi opravdano usledili posle nekog opipljivijeg takmičarskog uspeha, te bih ipak da sačekam to doba. Ono što me je podstaklo da skrenem pažnju na nastupe rukometaša, ne spada u kategoriju instant zapažanja i reakcije na prvu loptu, već „svedočenje“ da je jasno i ne preskupo, ponuđen recept za rad mnogim našim reprezentacijama.
Dakle, šta mi je namera?
Da naglasim, kako najveći dobitak posle vrhunski odigranih utakmica naših rukometaša u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope nije eventualno obezbeđen plasman, nego uspostavljanje sistema koji ne robuje improvizacijama, koji bi trebalo da odstrani „veseljake“ koji nam štap i kanap predstavljaju kao najsavremenija tehnička pomagala, ali i one koji reprezentaciju tretiraju kao igračku.
Učinilo mi se da je neko počeo savršeno da barata materijalom koji mu je dostupan, da vešto i precizno koristi odabranu, a proverenu „recepturu“ i da nastupa kao autoritet sa pokrićem. Da, reč je o selektoru Toniju Đeroni, Špancu koji je prihvatio posao za koji su mu mnogi govorili da je (pre)vruć krompir. Obećavam da ovo neće biti „omaž“ španskom treneru, ni onima koji su ga predložili, kasnije i ustoličili, nego nečemu što daje nadu. A, nemam ništa protiv, da svi koji su kumovali ovom potezu kasnije budu i odlikovani. Ovo kažem bez trunke sarkazma, jer prisustvujemo uspostavljanju nečega što bi moglo da posluži kao pravilo ponašanja za sve Saveze, stručne komisije, savete, pa i medije, odnosno javnost.
Sistem?
Nekako mi je bezličan, koliko god bio adekvatan, izraz sistem, te mi se kao manje jalova u objašnjavanju postupaka, nametnula „kulinarska“ verzija, ili recept-metodologija.
Ukratko ću prepričati ono što je sa svojim stručnim timom preduzeo Đerona, kako bi od jedne luzerske reprezentacije dobio grupu koja deluje kompaktno i koja pobeđuje. Na stranu dobri rezultati, znam da je mnogima bitnije to što se jedan naš tim ne bruka i ne ostavlja utisak bezvoljne i nesposobne ekipe. A,“kadrovski materijal“ kojim su raspolagali Đerona i njegov stručni štab, isti je ili sličan kao prethodnih pet, šest godina, a možda i koju godinu više. Izuzetno važan podatak.
Mesecima su pratili (na dnevom nivou) oko pedesetak igrača, potencijalnih reprezentativaca koji igraju u Srbiji i inostranstvu. Kriterijumi su bili: igrački kvalitet, karakterne osobine, moralno voljni faktor i sposobnost da se podrede timskoj igri. Ništa posebno, reklo bi se. Pa, još za svakog našeg igrača, svakog protivničkog, svaku utakmicu i rivala, imali su iscrpnu i kvalitetno urađenu video analizu (skauting). Svakom igraču je predočeno šta mora da uradi na terenu, makar na njemu boravio jedan ili svih šestdeset minuta. Dobro, pa takav plan bi trebalo da imaju svi selektori i stručni štabovi u svim reprezentacijama. Imaju li? Košarka, vaterpolo…i?
Nije na odmet reći i ovo.
Planski, ili strateški rad sa seniorskom reprezentacijom, pratiće obavezna koordinacija sa svim mlađim kategorijama rukometaša koji su na spisku selekcija Srbije. Ne, trebalo bi, ili učinićemo sve da bude tako, nego biće tako. Taj posao nadgledaće selektor A reprezentacije sa ljudima iz stručnog saveta.
Ima još jedan detalj. Nije važno ko je to izjavio, ali se poenta svodi na izuzetno bitan zahtev. Najbolji stručnjaci bi trebalo da rade sa najmlađima i za taj angažman bi morali da budu plaćeni kao da su selektori A reprezentacije. Ta preporuka, ili zahtev, ako ne budu ispunjeni, značiće da je i ovo „buđenje“ rukometne reprezentacije Srbije ustvari samo efekat još jedne šok terapije. Država bi morala da investira u čitav sport i to nije sporno. Hoće li? Da ima, ima!
Obradovalo me je što je neko izabrao pravi recept, našao majstora koji zna da ga primeni i odlučio da mu se ne meša u pripremi „glavnog jela“.
Ustvari, najdraže mi je to što na ovom primeru svi vidimo da je moguće uraditi posao kako valja. Potrebno je da neko, najpre poželi, a onda i obezbedi čitav proces. Nego, da se ne lažemo, bitni su ljudi, a ne parole.
I ne bi ovaj tekst bio kompletan, ako, makar iz zezanja, ne bi izletelo pitanje: „Čini mi se da u fudbalu traže recept?“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare