Tog jutra ću da se sećam celog svog života. Pet je sati, napolju je još mrak. Na dasci za peglanje je košulja koju sređujem. U sobi je na beskrajnom ponavljanju ova stvar. Kazna za uši. Dokaži se pred sobom. Uradi bilo šta… Krećem na polaganje svog specijalističkog ispita. Mnogo godina kasnije, kada se Ivek obreo u mojoj ordinaciji, otvoreno sam mu rekao da ne bih uspeo bez te kuraži koju sam osećao slušajući ovu pesmu. Taj susret je bio samo jedna od crtica sreće koju mi donosi jasno zauzimanje stava.