Sina je baš dugo čekao. Već je počelo da se smrkava. Čudio se gde je do sada. Setio se sa setom kako je svakoga dana bio kući na vreme za ručak. Opere pocrnele ruke i lice od ugljene prašine i seda za sto. Znao se red. Hleb se seče i krajka ide njemu. Pile se tranžira i njemu ide batak sa karabatakom i trtica. Sva deca sede za stolom. Nema zezanja. Razmišlja da li mu je sin ručao uopšte. A i kako bi? Ne može da izađe iz trafike ni da piša, a kamo li da jede nešto kuvano. Ma dobro, bar ga je gazda prijavio. Ide mu penziono, ima zdravstvenu. Samo mu nedostaje. Mnogo. Ranije je dolazio redovno da mu pomaže u plašćenju sena i berbi duvana. Sada dođe kada može, a može sve ređe. Sa tugom posmatra njegovo prerano ostarelo lice, upale obraze, njegove uvek tužne oči. I dođe mu teško.