Piše Dejan Žujović: Nakanegh Dich

Kolumne 28. jun 202212:36
Podeli:
Dejan Žujović Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Spremalo se još jedno vrelo veče nad Ankarom. Yavuz je s verande setno posmatrao baštu u svome dvorištu. Nekada je to cveće negovala njegova pokojna supruga. Polako je ustao, odgegao se do male dvorišne šupe i uzeo crevo. Dok je oskudni mlaz vode išao, prašina koja se podigla zagolicala mu je grlo. Godine duvana su došle na naplatu. Jako se nakašljao, gubeći dah i savijajući se duboko unapred. Hiljade malih vodenih čestica su izletele iz njegovih pluća. Vetar koji je duvao ih je uzeo u sebe i poneo dalje…

Jacuba je probudila misao. Izašao je na terasu, teško dišući. Gledao je svetla Istanbula u dubokoj noći.  On, čuveni draguljar iz sephardske porodice, gušio se u želji za sinovima. Ostarelim očima je gledao u smeru jugozapada. U smeru Tel Aviva, gde su mu se odselila oba potomka. U jednom trenutku, nešto ga je zagrcnulo u toplom junskom vazduhu. Yavuzove čestice su mu se našle u plućima, a da Jacub nije mogao ni da pomisli na tako nešto. DNK jednog sunnita se našao u jevrejskim plućima. Jacub se zacenio od kašlja, predajući vetru koji je duvao sa mora i Yavuzove i svoje čestice.

To jutro Aleksa se probudio pokraj gojazne, tetovirane plavuše. I dalje je pivo isparavalo iz nje. Dobrano zgađen, išunjao se iz kreveta i potražio kupatilo u nepoznatom stanu. Pod tušem je prelazio šakama preko izbrijane glave. Navukao je crne leviske, majicu i martinke i izašao. Ispred novobeogradskog solitera posegao je za paklicom preostalih cigareta. Jutro je bilo već vrelo, pravo junsko.

Duvao je onaj vetar, za koga je uvek pričao da ljudi lude od njega. Vetar sa juga. Na prvi udah tog vazduha nešto ga zagolica u plućima. U njegovim desničarskim plućima su se obrele genetske čestice jednog sunnita i jednog sepharda. Teško kašljući, on odbaci daleko od sebe pripaljenu cigaretu. Safet je već neko vreme ispijao svoju kavu na Cvjetnom trgu. Došao je u Zagreb da obiđe svoju familiju koja se iz Drvara doselila devedesetih. Između dva dima Aure duboko je udahnuo i nešto ga je zagolicalo

u grudima. Ne znajući, u plućima mu se obreo DNK jednog srpskog fašiste. I ostaće tu dugo vremena…

Toga jutra u Maliju je bilo pakleno vruće. U porodici Ult Salla je trajala svađa celu noć. Otac Khaouila je dan ranije svoje imanje prepisao sestrinom sinu. Takav je običaj u Tuarega. Aderfijina mama je dobro znala šta će da se dogodi i zvocala je suprugu satima. Mali Aderfi je toga jutra neutešno plakao. U Beču je tog podneva bilo nesnosno vruće. Mali Tomas je satima plakao, koliko god se roditelji trudili da ga oraspolože. Bilo bi im jako neobično da su mogli da čuju plač koji je iz Malija donosio južni vetar.

Shvatili bi da Aderfi i Tomas plaču identično.

Da sva deca na ovom svetu plaču istim jezikom, bez ikakve razlike. Setite se toga, dok u kafani likujete nad nečijom sudbinom, veličajući jedne ili nipodaštavajući druge. Nema čistih i nema bezgrešnih. Vazduh koji dišete možda je prošao kroz pluća baš onih kojih se najviše grozite. Zemlja kojom hodate nije vama dodeljena. Ova planeta nije nastala sa iscrtanim linijama koje zovete granicama.

Ovaj tekst je nastao na grčkoj plaži, slušajući Mdou Moctara i komšije iz Rumunije i Mađarske, dok je autor ležao u američkom šortsu, kuckajući na telefonu iz Kine. I svađao se sa budalom iz Srbije…

Komentari

Vaš komentar