Nikad ga nisam upoznao, a čini mi se da ga tako dobro znam. Nisam rođen u Beogradu. Živeo sam u ulici koja je bila prepuna Prelevića. Gradskih šmekera koji su imali fazone, voleli da popiju, pa i da se potuku. Nama, u Dragiše Mišovića ulici, rano je usađivan taj kodeks ulice. Većina nas je ostala na svetloj strani sile, ali neke je progutao mrak. Nismo sudili, niti osuđivali. Ova stvar je s albuma "Ja, Prele" iz 1996. Fantastičnu gitaru svira, a ko drugi nego Radomir Mihajlović-Točak. Još jedan junak mo detinjstva.