Dete gleda slikovnicu i govori šta vidi – nebo plavo, sunce, ptičice i more. Razlikuje more i nebo i kada mu ih nacrtam. Zna da je nebo gore, more dole, i da more ima i nekakve linijice, a nebo oblačiće.
Nisam od onih koji razmišljaju o moru cele godine. Postala sam drugačija nego pre nekoliko godina, manje sam mrzovoljna, stvarno pokušavam da u svakoj etapi i fazi vidim nešto lepo.
Stvarno mi se svideo nedavni iznenadni sneg, čisto, belo, osvežavajuće. Iako se sve poremetilo, nekako znam da će ipak biti vremena i za more i za škripu lišća pod čizmama. I sve mi je to lepo.
Imam prijatelje koji tokom cele godine na desktropu drže plažu, palme i sunce i to im je ipak najveća fantazija, beg od iscrpljujućeg posla i dosade, obećenje da će naposletku ipak biti tog mora, tih deset dana razbibrige u zasluženom raju. Sada se svi plaše da li će ove godine uopšte biti tako nečeg.
I više nije problem para, uzimanja godišnjeg odmora, pitanje je da li će se otvoriti granice, kada će se to desiti, kada će biti bezbedno.
Ove godine jednako neću moći da idem na Bali kao i prošle, samo će razlozi biti drugi. Ja opet ne razmišljam o tome fatalistički. Ima- ima, nema- nema. Nije bilo godine do rođenja deteta kada nisam bila na moru, a pošto se moj sin rodio u junu, te godine sam preskočila. I preživela sam. Tako ću i ove godine, ako bude trebalo, što ne znači da mi neće faliti.
Ako ne budem išla na more, mogu sebi da stavljam so na ranu, onu so u koju se neću potopiti na nekoj rivijeri, pravljenjem morske plejliste u kućnim uslovima. Da, biće Arsena, biće bossa-nove, biće Ksavijera Kugata, pa čak možda i Meri Cetinić, u čijoj se pesmi More ova reč pominje sedamdesetak puta. Da, voliš more, shvatili smo, Meri. Isto koliko i Bil Viters zna da nema sunca kada ona nije tu. Naime, on I know u ovoj pesmi pomene nešto manje puta, tačno dvadeset šest. And I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, Hey, I oughtta leave young thing alone, But ain’t no sunshine when she’s gone.
Kakva pesma! Kao i nekoliko drugih Bilovih, koje će nastaviti da obeležavaju romantične događaje, venčanja, trenutke u kojima smo sa drugima bliski i solidarni. Ja ne mogu da zamislim venčanje bez pesama Bila Vitersa i Van Morisona, možda čak pre nego što ne mogu da zamislim godinu bez mora.
Ne mogu da zamislim venčanje (a takvo je bilo i moje) bez Just the two of us. Ne mogu da zamislim bolju pesmu da nekoga ohrabriš, osnažiš i uveriš da si tu za njega od Lean on me, vratiš u detinjstvo od Grandma’s hands. Moj kolega, muzički urednik na Radio Beogradu 2 mnogo voli da pusti pesmu Use me, koja onda u etar rasprši nezaustavljivu seksualnu energiju.
U mojoj glavi zauvek će kao slika ostati omot albuma Menažerija na kome je Viters okružen svakojakim životinjicama, koliko i slika pevača sa gustom kosom, zulufima u narandžastoj rolci sa gitarom. Nekim mlađima možda će prva asocijacija biti film Noting Hil, u kome su možda prvi put čuli njegovu najpoznatiju stvar.
Bio je kul tip, nekako uvek u senci, a očigledno tu, vidi se po reakciji na njegov odlazak. Možda ove godine bude mora, nadajmo se. Ali i ako ne bude mora, ja ću biti dobro znajući da do iznemoglosti mogu da slušam Bila Vitersa.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: