Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Sve, sve, samo da nije patetično. Sentimentalno može. Svi smo mi nekad sentimentalni, ali čak i to ume nekad, kad prođe vreme, i kad se emocije ohlade, da nam bude gadna uspomena, nešto prokislo, nedostojno, nešto čega se stidimo, nešto patetično.

Baš se trudim da ne budem patetična. Verovatno i tu postoji neka skala, pa je ono gde ja povlačim crtu možda nekome i previše. Have I ever told you that i love you je meni prelepa, ali tu negde i povlačim liniju. To je vrhunac sentimentalnog, ali mi je divno. Nekim ljudima je, i to razumem, ta pesma užasna ljiga koje se treba kloniti. Generalno, pipavo je to sa ljubavnim pesmama, tu se samo možemo složiti ili ne.

Ja sam najgora vrsta ljudi, ja toliko volim sentimentalno, a toliko se gnušam patetike. Kad je nešto ili neko patetičan, ja se stresem, ubije me tuđi blam, imam jaku fiziološku reakciju. Kad Bili Džoel, a pogotovo Beri Vajt zapeva I Love You Just The Way You Are, meni se to mnogo dopada, ali već nijansa više od toga postaje cheesy, što takođe mnogo volim. Ali jedno je cheesy, a drugo patetično.

Iza nas su praznici. Nisam gledala Love actually, zbog toga što mi jednostavno ne prija jedno te isto. Ima toliko onog što nisam pogledala, klasika koji su takođe, ako je to nekom važno, baš za doba praznika i njima prilagođeni. Love Actually je previše svega, to je bukvalno novogodišnja trpeza, i da, ima prezašećerenih, prenaglašenih momenata, koji, da se ne lažemo, jesu patetični. Neki su sentimentalni, ali neki su baš previše. I nekad ti bude sjajno baš tako, da bude svega, da bude patetike, soseva, zaprški.

E sad, moj je problem što sam odlučila da mi je dosta takvih sadržaja u novoj godini i da hoću sveže, jasno, ubojito. Jedno vreme ću apstinirati od patetike i ići ću samo na kuloću. Nešto što je seksi i kul, to mi treba. Fank nikad nije patetičan, on je uvek kul. Neću više prepunu trpezu svega, hoću minimalizam, tri dobre namirnice zajedno, sinesteziju, a ne haos i kakofoniju.

Najgore je što i ljudi često mogu biti patetični, kao i događaji, a najgroznije je kad ste sami sebi patetični, ili kada vam neko ranije nije bio, a sad jeste, neki prijatelj, njegov postupak, nečiji ukus, nečije držanje, gest, priča ili post na društvenim mrežama. Ali ako to primećujete, onda ste na to osetljivi, i možda ćete kao ja zbog toga biti i srećni, jer onda možete tako, bolji od svih, iznad situacije, svesni svih manjkavosti, truleži, da se okrenete sadržajima sa niskim ili nepostojećim postotkom patetike.

A kako sam do toga došla? Tako što sam pronašla jednu staru ploču, koju su moji kupili kad sam bila mala. Bio je to Geršvin, Rapsodija u plavom, remek-delo iz 1924. Džez je retko patetičan, kažem vam to ja, a mene neka demantuje neko ko je veći poznavalac. Džez je kul, nekog izvođača ili povrstu možete voleti ili ne voleti, ali džez je nikad, ili retko jadan, prokisao ili patetičan. On može biti dosadan, dakako, ali nekako vas nikad nije blam od džeza. Ljudi koji piju viski nekad mogu, ali viski nije patetičan. On je sve samo ne to. Čaj nije patetičan, on je to što je, miluje biljem i transponuje prirodu u naše stomake. Šuma nije nikad patetična, kako je sveža, zelena, snažna, uspravna.

Ne znam šta će doneti nova godina, ali njeni prvi dani za mene biće u posmatranju zelenila dok pijem čaj i puštam sebi Geršvina. A može i Kol Porter. Čisto, rafinirano, sveže, neisprljano, klasično, elegantno i tako svevremeno već sto godina.

Komentari

Vaš komentar