8
Iz petka u petak, dan kada se u Novom Sadu održava protest protiv nasilja, primetan je sve manji broj građana na istim. U potrazi za glavnim krivcem za to Novosađani, naravno, ni najmanje ne sumnjaju u sebe. Prvoosumničeni je Vučić, ali i neki udbaši, spinaši, ubačeni elementi, a dakako i Đilas. Malo je možda i do vrućine, ali nikako do nas.
Da je, međutim, mnogo i do nas, vidljivo je već odavno, barem onima koji petkom i dalje šetaju, mada sve više zbunjeni i iza koga i iza čega.
Široka aktivističko – opoziciona koalicija spontano formirana oko odbrane Šodroša odavno se rascepkala u frakcije usled čestih neslaganja oko načina izražavanja nezadovoljstva.
Pristojno i novosadski, svako se na svakog uvredio.
Jednima smeta što su ovi drugi “politizovali” borbu protiv Novog Sada na vodi, drugima što su ovi prvi monopolizovali pravo na tu istu borbu. Ne ulazeći u emotivne raskole, već isključivo prateći logiku, postavlja se pitanje šta je politička borba ako ne borba za javni interes, borba protiv koruptivnih poteza vlasti (izabrane političkim metodom) i protiv ogluvelih i zanemelih državnih institucija?
Kako depolitizovati činjenicu da je, političkom voljom odbornika u Skupštini grada, prve dva dana odlučeno da se Novosađanima otme deo Dunava, priobalja, šume, vazduha … i ustupi privatnoj kompaniji koja će sve to da upakuje u luksuz nekakvog Novog Sada na vodi, u koji prosečan Novosađanin neće moći ni finansijski, ali ni fizički da priđe? Uostalom ko i, zaboga, zašto sebi daje za pravo da uskraćuje pravo drugom na učešće u protestima?
Kontra njima, na novosadskim šetnjama postoje i samoprozvani popisivači koji oštrooko beleže po društvenim mrežama ko je pak od javnih ličnosti, viđenijih Novosađana, fakultetskih profesora, umetnika … izašao na protest.
Oni koji nisu viđeni završavaju na nekim opskurnim spiskovima uz napomene “da ostane upisano”, “trebaće za posle”, “spisak za lustraciju”…
Kao neko čije je ime bivalo po raznim spiskovima, uključujući i onaj Šešeljev spisak Hrvata koje treba raseliti (ali prethodno malo isprepadati pokojom bombom u dvorištu, razbijanjem prozora i premlaćivanjem članova porodice), izbegavam da pravim i spisak namirnica za nabavku, a kamoli ljudi.
Na stranu moja lična trauma, takođe poznajem znatan broj Novosađana koji ne idu na protest, a nisu ni Vučićevi ni udbaši, niti ih je Đilas potplatio. Sve su to čestiti, pristojni ljudi koji se protiv ovakve vlasti bore ličnim mikroprotestima svaki dan, radeći profesionalno i odgovorno svoje poslove, vaspitavajući decu da postanu empatična, odgovorna i kvalitetna ljudska bića, volontirajući u azilima, stideći se Srebrenice, prezirući nacionalizam i homofobiju, glasaju na svakim izborima, čak i za Mesne zajednice …
Na proteste ne dolaze najčešče iz onih najbanalnijih poput radnih i porodičnih obaveza, ili pak ličnih. Kakvi god, nije im mesto ni na čijem spisku, ni po kojoj osnovi i ni u kakvoj koloni. Uostalom, istorija srspkog društva je najbolji pokazatelj gde i kako završavaju ljudi sa bilo kakvih spiskova. Iznimna je retkost da su ih odveli u dobro.
Dodatna otežavajuća činjenica koja je razredila masu na novosadskim protestima su i pojedinci koji ga obesmišljavaju ličnim ispadima, uglavnom bez ikakvih političkih ili ideoloških utemeljenja. Među njima je i devojka koja je, na protestu pred Skupštinom gde se glasalo za sporni Novi Sad na vodi, ljutito prozivala poslanika Srpske radikalne stranke Miroljuba Mirčića.
Što bi bilo savim i logično da je urlala na njega zbog, recimo, progona vojvođanskih Hrvata u kom je učestovao, ili za agresorsku i nacionalističku politiku stranke mu Šešeljeve. Njoj je, međutim, od svega bilo sporno to što Mirčić “nije rođeni Novosađanin”.
Da kojim slučajem jeste, da li bi mu onda bilo oprošteno kada je devedesetih išao po fruškogorskim selima i pitao ko je rođeni Srbin? I koliko je tanka nit koja razlikuje ta dva pitanja? (Trivija, ali odbornici radikala su jedini koji su, pored NDSS, glasali upravo protiv Novog Sada na vodi, što je nadasve poptuno nebitno u odnosu na sve gadosti i nepočinstva SRS).
O gospođi, koja možda jeste rođena Novosađanka, a koja je istog dana radniku skupštinskog obezbeđenja pominjala dete i kancer u istoj rečenici, ne bih … Ali, zato hoću o jednoj drugoj demostrantkinji, koja možda nije rođena Novosađanka i koja se usprotivila pokušaju pojedinih aktivista da polome ulazna vrata na Skupštini grada (što im svakako ne bi omogućilo da uđu).
Na njenu molbu da prestanu, je je ona “došla da podrži borbu protiv Novog Sada na vodi, ali ne razbijanje i lomljenje”, odgovoreno joj je da su to “naša vrata i da imamo prava da ih razbijamo”. I upravo u tome je poenta.
Novosadski protesti su i nastali sa namerom da se čuva ono što je “naše”, ma gde god mi bili rođeni. Naš Dunav, naš Šodroš, naš Telepski park, naša šuma. Naša vrata. Naš zdrav razum. Stoga, uzmimo se u isti i prihvatimo činjenicu da nam ne može Vučić biti baš za sve kriv. Malo smo i mi g*vna. Sretna okolnost po nas je što se mi već sutra, na novom protestu, možemo popraviti i biti normalni, bolji ljudi.
Vučić taj luksuz nema.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
