2
Kada je predsednik Srbije pre neki dan išao u Jagodinu, da na palmu udari pečat nevinosti, nije propustio priliku da najavi još jedan privredni uspeh Srbije. Ako mu je verovati, u Palmingrad će uskoro „stići“ fabrika tiplova.
Pomislio sam da je reč o čipovima, Vučić nam je još 2013. obećao takvu fabriku. Ponovo sam odgledao, ipak su samo tiplovi. To vam je kao da neko najavi otvaranje linije za proizvodnju kuvanih jaja, ili municije za heftalice.
Toliko je to zahtevno i profitabilno. S tim što je heftanje u Jagodini vrlo popularna disciplina, za razliku od tiplovanja.
Oduševljeni novinari su bili u neverici – zar je moguće da će nama neko poveriti takvu tehnologiju? Tiplovi su temelj svake kuće, svake porodice, na tom plastičnom „crviću“ svet počiva. Ako hoćeš da okačiš sliku, ogledalo, luster, ormarić…
Eto garantovanog uspeha – rupa, tipl, rupa tipl… u sve to uvrtiš šraf i nema da mrdne. Tako je još od pamtiveka, samo su majstori nekad zabijali i drvene čivije.
Ne bih mogao da se zakunem koliko plastičara u Pazovi proizvodi tiplove, pet ili sedam. Ima ih još po Srbiji i nijedan za sebe ne kaže da je fabrika. Jednostavno – radionica, naspeš sirovinu uključiš mašinu i to je to. Podrazumeva se, dva, tri radnika sa platom 300, 400 evra.
Ali kad u Jagodinu dođe Nemac, to će biti sačuvaj me bože. Besplatno zemljište, besplatno hale i još nešto u kešu. Stotinak somića evrića po radnom mestu. Brat, bratu, milionče u startu i plus piletina kao garnirung. Ne smemo se obrukati, ipak su to strani investitori. To je izraz poverenja u državu Srbiju, u našu stabilnost.
Žao mi je svakog dinara koji će otići za gradnju pomenute „fabrike“. Žao mi je i onih poreskih obveznika iz Pazove, oni će sopstvenim novcem finansirati svoju konkurenciju. Prosto čovek da se zapita ko je ovde lud? I zar svaka budalaština mora u Srbiji da „nađe“ domaćina.
Pitao sam jednog od proizvođača, može li se na tome nešto zaraditi, kaže: „To ti je jad i beda od artikla, da je neka zarada ne bi meni zapalo“. Znači interes je u nečem drugom, u subvencijama, u marketingu, u presecanju vrpce.
A nekad smo imali proizvodnju, na primer traktora. Na svakih 7,5 minuta u IMT na Novom Beogradu je sa trake silazila gotova mašina „539“. A gde su tek drugi modeli. Izvozilo se u 85 zemalja, od te proizvodnje je živelo 30.000 duša, što zaposlenih, što kooperanata.
I šta je bilo, mi smo tu proizvodnju – od jedne do druge vlasti – ugasili. Ovi potonji (2018.) našli nekakve partnere iz Indije koji sklope, pa nekad i do 100 komada godišnje. Naravno, od delova dovezenih sa strane, ni jedan jedini se ne proizvodi u Srbiji. I nikoga nije sramota zbog toga.
A i što bi bilo, nekada moćni fabrički krug (41 hektar) pretvoren je u građevinsko zemljište. Obogatiće se kumovi, stranački finansijeri, poneki ministar, pa „majstori“ iz grada, a ni gazda neće držati ruke u džepovima.
Umesto da prugom do Bara tutnje vozovi sa domaćim traktorima mi se hvalimo kako ćemo dovesti proizvođača male, šuplje plastike. I to je nešto, za šuplje džepove i šuplje glave.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
