Kratak vodič kroz poštenje za novopečene vlasnike i stare cinike: Piše Miljana Nešković

Napadnuti su profesionalni novinari od strane amatera, sa skupim satovima i jeftinim objašnjenjima., uoči verovatno najvažnijih izbora u ovoj deceniji. Poruka s njihovog protesta bila je rečita u svojoj jednostavnosti: „Možete kupiti medij, ali ne možete kupiti novinare. I ne možete kupiti istinu“.

Lep slogan za transparente. Nažalost, živimo u društvu u kom je opšti cinizam pojeo i supstancu i fusnote. Ovde ljudi iskreno veruju da novac ne samo da vrti gde burgija neće, nego da kupuje i dušu, i potpis, i kičmu u kompletu sa PDV-om. Zato valja ispisati nekoliko slikovitih paralela, možda i nacrtati.

Medij je, formalno-pravno gledano, obična firma. Tržišna roba, dioničarsko društvo, d.o.o. s pečatom i računom u banci. Svaka se firma na ovom svetu može prodati i kupiti ako se nađu dve mušterije i odgovarajući broj nula.

Ipak, postoje firme i postoje delatnosti od javnog značaja. Uzmite, na primer, privatnu bolnicu. Ako imate dovoljno para, vi sutra možete postati vlasnik klinike. Šta ste time kupili? Kupili ste zgradu, magnetnu rezonancu, recepcionarke u skrojenim uniformama, brendirane papuče i pravo na profit od pregleda, operacija i analiza.

Niste kupili lekare. Ne možete otići do načelnika i reći mu: „Slušaj, ovaj pacijent u sobi 104 mi se privatno ne sviđa, a i duguje mi neke pare, daj mu u boci umesto infuzije malo kalijum-hlorida.“ Ukoliko tako nešto zatražite od lekara, trebalo bi da završite u zatvoru, sa sve lekarom ako bi vas poslušao. Nijednog lekara ne obavezuje onaj ko mu isplaćuje platu koliko ga obavezuju Hipokratova zakletva, etika i zakoni.

Možemo da spustimo stvar i na teren hrane. Svi kapiraju hranu. Kupite pekaru. Kupili ste peć, brašno, brend, tepsije i pravo na zaradu od prodaje. Možete birati vrste peciva, ali samo u okvirima javnog zdravlja. Ne možete da u krosane stavljate cijanid, uz objašnjenje da ste gazda koji u svojoj pekari može da radi šta hoće. Ne možete vršiti pritisak na pekara da ugrožava zdravlje kupaca dok ih gleda u oči.

Ne postoji „gazda“ koji sme da truje građane, ne u pekarama, ne u bolnicama, ne ni u medijima. Novinari koji prodaju svoj glas za paropagandu, rade nam o glavi na uobičajeniji, ali srodan način. Kad novinar svesno izvesti da nastrešnica nije rekonstruisana, iako jeste, to nije „drugačiji urednički stav“. Lažno izveptavanje je nezakonito delo kojim se potencijalno ugrožavaju ljudski životi.

Da, ipak, nacrtamo. Kupac medija kupuje poslovni prostor, servere, ugovore s kablovskim operaterima, pravo na zaradu od reklamnih sekundi usled gledanosti i čitanosti, koje postoje zahvaljujući reputaciji, poverenju i nenormalnoj posvećenosti novinara.

Vlasnik ne kupuje novinare. Ne može da im nameće uredništvo, koje će od činjenica praviti savitljivi plastelin za potrebe vlasnikovih političkih i poslovnih dilova. Spin je da to što redakcija od nekog finansijski zavisi, ne znači da izveštavanje ne može da bude slobodno. Ona mora biti slobodno i odgovorno.

Mnogima ovo zvuči kao bajka za malu decu, ali ovo su osnovne stvari koje smo kolektivno zanemarili u društvu u kom je beda stanje duha i nema veze s finansijama. Prihvatili smo da možda nije normalno, ali je uobičajeno da se ljudi pred novcem savijaju do tačke pucanja kičme.

No, tome služe pravi novinari, da nas podsećaju kako društvo mora da se ponaša, čak i kad pritisci postanu nepodnošljivi. Probajte, hraborst je moćna stvar, malo je i zarazna, prelazna.

Bila je retka privilegija godinama deliti redakciju sa hrabrim ljudima. Ovih dana, ogromna je čast stajati rame uz rame s njima uspravne kičme.