U dnu brda Vučić vrda: Nije tunel šator u Ćacilendu

Ne bih da budem morbidan, ali me čudi da u taj „spasilački štab“ nisu uključeni i popovi i mrtvozornici pa da se kompletira odbor za doček na ulazu u tunel.

Vlada Srbije donela je uredbu kojom se poništavaju pravilnici o bezbednosti u tunelima, uz obavezu da se obezbedi danonoćno dežurstvo hitnih službi – vatrogasaca, policija i lekara, kako bi, navrat-nanos, bila otvorena deonica auto-puta Pakovraća – Požega, zarad Vučićevog bildovanja rejtinga i sklanjanja pažnje sa opštenarodne pobune. On je zarizikao i provozao se spornim tunelom u onom čuvenom autobusu bez krova, sa svitom svojih podguznih muva kojima, verovatno nije bilo svejedno, ali nisu imali kud, jer im je u opisu posla da statiraju i u najopasnijim tačkama vlasnika cirkusa, a mi ostali ćemo, valjda, tuda prolaziti na sopstvenu odgovornost i uz božiju pomoć.

Pred zjapećom rupom Munjinog brda se prekrstiš, dodaš gas i odigraš još jednu partiju srpskog ruleta u kojoj se više ne zna ( u Novom Sadu, se, na žalost i na užas, saznalo) da li će ti se na glavu strovaliti nadstrešnica, da li će ti na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu, na perone, stanični hol, putnike i vagone propasti višespratnice izgrađene na betonskoj ploči, da li će ti na dete u školskoj učionici pasti deo, tek renoviranog, plafona.. Ili će ti se, pak, na kola sručiti deo tunela na šta sugeriše ova nesuvisla a zlokobna vladina uredba kojom se odgovorni ograđuju od potencijalnih pogibeljnih događaja i rizika koji nosi „čelični zagrljaj“ Vučićevog planerstva i kineskih konzorcijuma. Na kraju krajeva – i ne zaboravimo - nepoštovanje stroge procedure i zaobilaženje pravila, pre deset godina srušilo je i vojni transportni helikopter i odnelo sedam života.

I umesto da to postane crvena linija u pogledu poštovanja procedura gde ne bi smelo da bude kompromisa i „neće valjda“ preventive, sve je otišlo u suprotnom pravcu, razobručilo se i raspojasalo, dok na kraju nije odnelo novih 16 života. I opet niko da se dozove pameti.

Možemo samo zamisliti koliko potencijalnih opasnosti krije onaj famozni EXPO projekat u svetlu činjenice da je za njega suspendovan institut upotrebne dozvole, a nadležni nas uveravaju kako to i nije toliko bitno. „Nije važno“, čuvena uzrečica Velikog graditelja, vremenom je usvojena kao princip i abolirajuća mantra za brojne gluposti i propuste. Stvar je otišla predaleko, jer nije problem samo „drekavac iz tunela“ u Ovčarsko-kablarskoj klisuri – on je samo apsurdnošću uredbe, ogolio dunsterajski i fušerski pristup kojem svedočimo na svakom koraku. Kako i kome da verujemo u pogledu velikih i zahtevnih projekata, kad godinama gledamo kako naši vrli graditelji nisu u stanju da reše problem najobičnijeg trga po kojem čas prevrću kocke, čas razvlače asfalt i kojima se, nakon renoviranja fontane, pojavi „vodoskok“ na nekoliko metara od nje.

Ne može jedan političar ( znate koji) da se vajka „kako uvek neki papir fali jer neko nešto nije potpisao“ i to nazove „foliranjem“, onda se sprda kako su mu rekli da se „brdo pomera za 0,1 milimetar“ i na kraju političkom odlukom rešava stvari struke. Ako su ti inženjeri, zaduženi za stručni nadzor na toj deonici auto-puta odbili da potpišu Zapisnik o obilasku radova i saglasnost na spisak nezavršenih radova, onda sedneš u službeni „audi“ i nazad dok ne potpišu, a ne da njihovu revnost zoveš foliranjem.

Ako je tebi pomeranje od „0,1mm“ vic, ozbiljnom geologu je upozorenje. Ako ti zakon propisuje automatsko praćenje saobraćaja u tunelu pre njegovog otvaranja, onda čekaš da to profunkcioniše, a ne postavljaš lekare i vatrogasce na ulaz. I na kraju, praviti i obezbediti tunel kroz brdo gde postoji opasnost od klizišta i kroz koji će sutra krenuti hiljade automobila, nije isto što i postaviti šatore u Ćacilendu.

By the way, i njih vam je vetar oduvao.