0
Psihološkinja, pedagoškinja i sekretarka beogradske škole „Vladislav Ribnikar“ kažnjene su smanjenjem plate za petinu naredna dva meseca. Smenjeni su direktorka škole i školski odbor. I to je, po svemu sudeći, zasada, sve što se tiče preispitivanja kako smo postali društvo u kome se pre skoro tri meseca među osnovcima desilo masovno ubistvo.
Iz nalaza prosvetne inspekcije koja je odredila ove kazne, šturo se može razaznati da se sankcionisanim ženama na teret stavljaju propusti u radu i kršenje radne discipline, nesprovođenje mera bezbednosti dece, nesavestan rad i zanemarivanje obaveza.
Sve floskula do floskule, bez ozbiljne analize kako smo stigli do toga da deca mesecima prave detaljne planove napada na svoje vršnjake i profesore po uzoru na apokaliptične filmove i video-igre. Odgovornošću roditelja maloletnog napadača, koji sam nije dovoljno star da krivično odgovara, bavi se poseban sudski postupak i on bi u nekom trenutku, koji znajući naše pravosuđe neće skoro doći, trebalo da donese odgovor o eventualnoj individualnoj krivici u određenom slučaju. Međutim, od tog postupka se nikad nije očekivalo da nam odgovori šta nam se to konkretno dešava.
Srbiji je potrebna ozbiljna višemesečna, možda i višegodišnja, analiza kako je postala zemlja institucionalizovane mržnje i agresije. Potreban nam je odgovor na jedno jednostavno, ali teško pitanje: „Kako smo postali tako loši ljudi?“
A posle tog iskrenog odgovora, i prava višedecenijska kolektivna terapija da postanemo bar malo bolji. I kriknula je ova nesrećna zemlja nekoliko dana posle tragedija u „Ribnikaru“ i selima u okolini Mladenovca, koja se nekako uvek zaboravljaju i padaju u senku škole iz centra Beograda. Neprekidna kolona tišine na ulicama Beograda bila je taj vapaj da moramo svi zajedno da uradimo nešto.
Da li je Anketni odbor bio pravo rešenje, sada je bespotrebno raspravljati, jer je ispao „mrtvorođenče“ skupštinske većine. Ali možda je mogao da bude dobar početak.
Da li je ona kolona sa ulica, a uz nju i parlamentarna opozicija, ispala naivna kada je poverovala da će vlast bar i u vidu takvog odbora dozvoliti neku vrstu dijaloga i preispitivanja? Verovatno. Uvek kada odlučite da verujete ljudima, rizikujete da ispadnete naivni.
Da li se vlast uplašila šta bi sve na sednicama odbora moglo da se čuje i šta bi opozicija mogla da je pita na tim saslušanjima? Sigurno, ali je isto tako znala da ima većinu i da će na kraju ta većina da presudi. Kao što, nažalost, presuđuje svemu u ovoj zemlji.
Međutim, da li smo zaista toliko loši da u tu skupštinsku kaljugu sukoba opozicije i vlasti, koja se prenela i na nesrećni odbor, uvučemo ni manje ni više nego roditelje poginule dece? Da, izgleda da smo ipak toliko loši. Uz sve naopako što se u ovoj zemlji godinama dešava i na šta smo oguglali, zloupotreba bola roditelja stradale dece ipak mora da iznenadi.
Još se mastilo na odluci o formiranju odbora nije osušilo, a već su se oglasili advokati pojedinih roditelja stradale dece da upozore da će to telo ugroziti istragu.
Nakon toga, ni „o” od odbora nije imalo šansu, nakon toga postalo je jasno da nikakve analize ni preispitivanja društvene klime, koja je dovela do tragedija, neće biti. Ne samo na skupštinskom Anketnom odboru, nego ni u bilo kakvom drugom telu ili forumu. Niko neće reći ništa protivno volji porodica stradale dece i tu nema dalje. To smo svi znali odavno, verujem. I vlast i opozicija i oni navodno neutralni opunomoćenici i savetnici „koji samo rade svoj posao“.
Samo je bilo pitanje ko će biti toliko loš da u neprestanoj srpskoj borbi i podelama kao „živi zid“ iskoristi ni manje ni više nego roditelje stradale dece.
Od nekih smo se nadali, a neki su nas možda i iznenadili, jer u Srbiji čovek svakog dana nauči nešto novo i o sebi i o drugima. U poslednje vreme, to je, nažalost, najčešće nešto loše.