"Kako je raspikućama, nedomaćinima i nesojima palo na pamet da zgradu Generalštaba poklanjaju baš onima koji su je rušili?"

Ako je sve ovo tačno, prevedeno na laički jezik, Srbija je Amerikancima praktično poklonila ovu atraktivnu lokaciju. Nakon što je Ćuta otvorio priču, oglasio se i Goran Vesić, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture koji je rekao da je „od Vlade Srbije dobio ovlašćenje“ za potpisivanje memoranduma, i da će, ako na osnovu ovlašćenja bude potpisan memorandum ili neki drugi akt „Vlada o tome da obavesti javnost“ i da „nema potrebe da se pravi senzacija tamo gde je nema“. Vesić još pretpostavlja „da se svi slažemo da ruševine tamo ne treba da budu još 25 godina da bi Jovanović bio srećan“. Naravno, slažemo se, bolje da poklonimo Amerikancima, pa da Vučić i Vesić budu srećni.

#blockquote_0

Nakon ove najnovije afere otvara se nekoliko pitanja. Prvo, ko je to ovlastio Anu Brnabić i Gorana Vesića da, bez prethodne rasprave, nude (ili poklanjaju) okolo placeve i zgrade koje su pod zaštitom države i Uneska kao spomenik kulture (što zgrade Generalštaba jesu) i da to rade u tajnosti. Možete samo da pretpostavite kad bi mi za sve saznali da se Ćuta nije negde dokopao papira i izneo ih u javnost. Verovatno bi i oko ovog petljali i demantovali, da se nije oglasio i Džerad Kušner i predstavio rendere kako će zgrade koje namerava da gradi izgledati.

Otprilike, još dve stakleno-betonske kulčine ili, pak, „neverovatni luksuzni projekat mešovite upotrebe sa pet zvezdica“, kako je slikovito objasnio Ričard Grenel, bivši specijalni izaslanik SAD za dijalog Beograda i Prištine u Trampovoj administraciji, napominjući kako će to biti „simbolika prijateljstva sa Zapadom“ a da će se „kroz konkurs graditi spomen-obeležje“. Bravo, gospodine Grenel. Šteta što američke bombe nisu srušile i Beograđanku, pa da se od nje do Generalštaba napravi pasarela - još jedan „most prijateljstva“ po kojem bi, s vama pod ruku, šetali Vučić, Vesić i Brnabićeva, slaveći tu čeličnu družbu.

Zaista, a to je drugo, ne manje važno pitanje - kako je ovim raspikućama, nedomaćinima i nesojima palo na pamet da zgradu Generalštaba svoje vojske poklanjaju baš onima koji su je rušili? Ako zaista ovaj ekonomski tigar od Srbije ne stiže ili ne može četvrt veka da obnovi zgrade, je li moguće da nigde u svetu nije bilo adekvatnog partnera koji bi bio voljan da uđe u posao, nego su baš našli Amerikance da zarađuju na onome što su prethodno razvalili bombama. Njima to nije prvina već praksa, ali zar nismo sačuvali ni minimum obzira prema sebi da povučemo bar jednu crvenu liniju dostojanstva i kažemo - ovo nije u redu, ovo je pljuvanje u vis, ovo ne može.

Naravno, ne možeš doveka biti s nekim u ratu, ali i ne moraš u to pomirenje ulagati poniženje. Da li ste se, možda setili ili zapitali, kakav će osećaj imati Ratko Bulatović, pomoćnik načelnika gradskog štaba Civilne zaštite za vreme NATO agresije, kome su bombe, koje su u noći između 29. i 30. aprila 1999. vršile „pripremne radove“ za buduću Kušnerove građevinske poduhvate, otkinule obe noge do kolena, kad, na protezama i sa štakama, bude prošetao pored tog „simbola prijateljstva“, kako reče Grenel? Ili, pak, rođaci ona dva mrtva mladića koje su geleri stigli na obližnjoj raskrsnici? Nije ovo patetika, ovo je optužba, jer na tim temeljima će Kušner sutra da gradi.

E pa, kad vas je već krenulo da podsetimo kako ima i zgrada Komande Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu koju su Amerikanci takođe gađali, pa bi tu zgradu mogli, radi ravnoteže, da poklonite sinu Džozefa Bajdena. Ili još bolje, Vesliju Klarku, ako mu propadnu poslovi na Kosovu.