"Želimo da igramo, ali neka pravila ne razumem. Možemo da se znojimo 48 minuta jedni pored drugih, a ne možemo da razgovaramo posle utakmice. To nema smisla", istakao je Džordž Hil, košarkaš Oklahome.

Nije sporno da su u ovo koronarno doba dominaciju obezbedila dva, do nepomirljivosti suprotstavljena mišljenja o zaštiti od „nečega“. Oba su rigidna i teško je polemisati sa njima. Ili su za striktno pridržavanje mera, ili tretiranje mera kao da su paravan za neke druge interese, te ih treba ignorisati. Najčudnije je što su baš ti stavovi, koji zaudaraju na isključivost, medijski najviše podržavani. Stiče se utisak kako nas zatrpavaju baš tim gledištima, ne bismo li digli ruke od rasuđivanja koje može da bude podstaknuto sa neke treće ili četvrte strane.

Ne bih da ulazim u to ko je u pravu, jer bih tada legao na njihovu rudu. Interesantnije su mi bile neke netipične reakcije ljudi iz sporta, a sve zabeležene u poslednjih desetak dana. Reakcije koje spadaju u kategoriju „trećeg“ mišljenja. Što se mene tiče, pogodili su u centar mete.

Sport i sportisti, na neki volšeban način raskrinkavaju mnoge besmislice uvedene kao pravila zaštite od kovida, dovodeći ove „tako i nikako drukčije“ aktiviste u vrlo nezgodnu poziciju. Meni je to zaličilo na scenu u kojoj nastavnik ne zna odgovor na suvislo postavljeno pitanje učenika, jer je znatiželjni đak izašao iz okvira sadržaja beleški koje je predavač pripremio za taj čas i tu oblast.

I šta dobijamo?

Nepoverenje u nastavnika, bez obzira da li on zaista ne zna ili ne sme da kaže ono što zna.

Navešću vam par primera „ispadanja“ iz koloseka prihvaćenih normi razmišljanja, a onda pokušati da protumačim razloge za zadrtost ovih isključivih.

Aktuelno je prepucavanje tenisera i organizatora Grend slem turnira u Australiji. Sticajem okolnosti, u avionima kojima su teniseri i članovi stručnih štabova doputovali na svoja odredišta, desilo se da testiranjem bude utvrđena zaraženost pojedinih putnika. Na osnovu propisa australijske vlade, svima koji su bili u tim avionima određen je karantin u trajanje od dve nedelje. Bez obzira, bili negativni ili pozitivni, tada ili narednih dana. Da sve bude još gore, nekoliko teniserki i tenisera dobilo je (na osnovu rejtinga) povlašćen položaj, što se smeštaja i boravka tiče, te je nezadovoljstvo ostalih već tinjalo. Ovim kovid-propisima sve je otišlo u bunt. Nisu sporna pravila, nego njihova selektivna primena i besmislena objašnjenja.

Novak Đoković je pokušao nekim suvislim predlozima, da olakša situaciju teniserima koji su ni krivi ni dužni „fasovali“ izolaciju i dospeli u inferiornu takmičarsku poziciju. Bez pravog treninga dve nedelje. Međutim, sve njegove sugestije odbijene su u autokratskom maniru, usput, kao po komandi i žestoko medijski osuđene.

Dakle, besmisleno je držati se kruto nekih propisa, a ljude od kojih zavisi čitava manifestacija dovoditi u diskriminatorski položaj. Nekoliko njih, koji su uspeli da probiju zid medijske cenzure, uslove u Australiji uporedilo je sa zatvorskim, a da ne govorim koliko ih je izrazilo nezadovoljstvo ukidanjem mogućnosti da se adekvatnim treninzima pripreme za turnir.

Jedna od izjava, kojoj mediji posvećuju pažnju samo da bi osudili takav način razmišljanja, može da bude od koristi i zato je izdvajam.

„Uskoro će gotovo svi učesnici morati da se izoluju. Ima novih zaraženih iz dana u dan. Nedelje koje smo utrošili na naporan rad za turnir uništiće nam kovid pozitivna osoba u avionu koji je bio tri četvrtine prazan. Izvinite, ali ovo je suludo“, apelovala je teniserka iz Francuske Aliza Korne.

Izjavu NBA igrača Džordža Hila, kojom sam započeo kolumnu, takođe su pratile osude i to kao po narudžbini. Te, razmažen je, igra za pare i šta on tu sad mudruje, te što bi on bio u boljem položaju od nas običnih smrtnika? Druga „rovovski“ nastrojena strana, tukla je svojim adutima. Zašto nije rekao da je sve ovo farsa, da je korona maska za neke političko-finansijske poslove i zašto ne napusti sve to i ode kući?

Nigde prostora za polemiku na temu besmislenosti nekih pravila i propisa. Interesantno. Samo krajnosti.

Ili ovaj primer.

Fudbaleri Premijer lige upozoreni su da će morati, pod pretnjom kazni, da izbegavaju rukovanja, pozdrave u stilu „baci kosku, ili peticu“ i grljenja u toku utakmice, a naročito posle postignutog gola. Taj set pravila, propratilo je i uputstvo, opet sa kaznenim odredbama, koje daje do znanja koji će sve aspekti života van stadiona biti kontrolisani u vreme blokade zbog pandemije.

Jedan od igrača, poželevši da ostane anoniman, izjavio je ovako nešto.

„Tuširamo se zajedno, presvlačimo se, treniramo, borimo se na terenu, sedimo u avionu jedan do drugoga, družimo se i van stadiona…Testiramo se dva puta nedeljno… Ali je nekome palo na pamet da nas šikanira, jer je uznemiren time što mi proslavljamo gol trčeći jedan drugome u zagrljaj. Fudbal je jedna od retkih stvari koja u ovo doba blokade i restrikcija, održava ljude pri zdravoj pameti. Nije mi jasno, zašto neko to želi da ubije i tera nas da se ponašamo kao roboti, kad postignemo gol?“

Izjavu je preneo BBC, tako da je sumnja u verodostojnost manja nego u to da bi „autor“ mogao loše da prođe, ako bi isturio svoje ime i prezime.

Naravno da su po forumima krenuli da ga prozivju za neodgovornost, za odsustvo brige i sebičluk. I ona druga strana je krenula da traži svoje. Da se svi fudbaleri ujedine i počnu da rade sve suprotno od preporuka. Opet je izostao dijalog o tome šta je besmisleno, a šta ne?

Ne bi me iznenadilo da jednog dana saznam kako su ovi ekstremni pljuvači i ništa manje ostrašćeni branioci, ustvari angažovani od istih gazda. A, pitanje na koje nema odgovora ni od jednih, poprilično je logično. Ako je već sve toliko opasno, zašto se uopšte takmičimo? Prihvatljiva rešenja mogla bi da budu, ili ništa od utakmica i takmičenja, ili odustajanje od uvođenja propisa koji izvornom glupošću u formulacijama, opasno iritiraju zdrav razum.

Najgore je ignorisanje takvih pitanja. Ili situacije kada se onaj ko bi trebalo da ima odgovore pravi blesav.

Inače, nekim sportistima je „kliknulo“ da su dovedeni u situaciju da sami od sebe prave budale i zabavljaju mase kao gladijatori u areni. Našao sam i poruke, da nije vreme za osvajanje medalja i para, već za osvajanje slobode! Ima puno takvih, ali malo ih je hrabrih, da to javno izuste. Doduše, ni zvanični mediji ih ne vole nešto naročito.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram