Milionska armija navijača KK Partizan već par sezona veruje da će se misija povratka Želimira Obradovića u klub završiti osvajanjem titule prvaka Evrope, druge u klupskoj istoriji i jubilarne desete u karijeri ubedljivo najtrofejnijeg evropskog trenera. Svedoči tome i pesma "Uzmi Željko evrotitulu" pred svaku utakmicu kad popularni Žoc kroči u dvoranu.
Svedoče tome i izjave pojedinih igrača da ih trener motiviše tako što im kao krajnji cilj pominje taj željeni trofej. To je zapravo već toliko ušlo u narod da se smatra da je samo pitanje trenutka kad će se desiti. Ove sezone, sledeće ili one tamo, nebitno je – svi veruju da će Grobari na javi odsanjati i taj san.
Java nam, pak, ove sezone nudi neka druga, manje prijatna iznenađenja. Toliko neprijatna da su u ponedeljak uveče, posle blamantnog poraza od Splita u ABA ligi usred Beograda, Arenom odzvanjali zvižduci. To se u eri Željka Obradovića nikad dosad nije desilo.
Čega je to posledica, stvar je za analizu mnogih, ali pre svega trenera, njegovog stručnog štaba, igrača koje je selektirao i trenira, a na kraju i predsednika i Upravnog odbora koji u nimalo lakim okolnostima traže i pronalaze pare za najveći budžet u istoriji kluba.
Ako sad neko, bilo ko, s manje ili više profesionalnog digniteta, časti i poštenja, dobrih i manje dobrih namera prema KKP, napiše da Željkov tim na početku februara deluje uglavnom loše, ispašće da se napada klub, odmah će svi skočiti s argumentacijom da ništa od ovog ne bi bilo bez Obradovića.
Tačno. On je arhitekta Partizanovog vaskrsenja poslednjih sezona, posle godina i godina mučenja i dominacije najvećeg rivala.
Ali je tačno i da ekipa deluje prilično neuigrano, posebno kad se lome mečevi na vrućim gostujućim terenima u EL, da kod kuće gubi utakmice od višestruko slabijih protivnika u ABA ligi, da igra lošu odbranu i individualno i kolektivno, da niko nije konstantan, da su dvojica najvažnijih igrača, Kevin Panter i Zek Ledej, slabiji nego prošle sezone, da domaćih igrača skoro da nema nigde kad su važne role u pitanju, da mlađi na kojima klub treba da počiva, čast retkim izuzecima, dobijaju minute na kašičicu…
Naravno, svako igra koliko zasluži, na treningu i na utakmicama, ali da se pozabavimo jedinom validnom slikom vezanom za ovaj tim – onom na terenu.
PROČITAJTE JOŠ:
Na početku, mala ograda: neće ovaj tekst ništa promeniti, još manje je autor u zabludi da će njegovo pisanije otvoriti oči Obradoviću, pa da sjajni strateg ne vidi ono što inače kristalno jasno vidi, bolje nego iko drugi. Ali to kako Partizan igra cele sezone, u ritmu toplo-hladno, postaje već hronično loše i malo toga dobrog se događa da se nešto popravi. A vreme curi.
Uostalom, i sam Obradović je svestan da nešto debelo ne valja, sudeći po poslednjoj izjavi datoj sinoć:
„Prva stvar koju moram da uradim jeste da se izvinim svim ljudima koji su došli i koji su gledali ovakvo neverovatno loše izdanje. Kad ekipa izgleda ovako kako izgleda, onda trener treba da se zapita i da preuzme odogovornost, i ja ću je preuzeti. Još jednom, zaista, izvinjenje svim navijačima Partizana što su imali priliku da gledaju ovakvo izdanje tima. Velika sramota, osećam veliku bruku i sramotu“.
Partizan je u najvažnijem takmičenju koje igra, Evroligi, trenutno na skoru 12 pobeda i 13 poraza, s gotovo nemogućim šansama da kraj regularnog dela sezone dočeka u prvih šest, što bi ga spasilo igranja neizvesnog i stresnog plej ina.
Klub ima šest poraza u ABA ligi i ništa više ne zavisi od njega, već od Budućnosti, koja će, po svemu sudeći, u regionalnoj ligi biti druga i imati prednost domaćeg terena u polufinalu. Partizanu čak više nije sigurno ni treće mesto.
Plej in u Evroligi takođe je vrlo neizvestan i zavisi od toga da li će crno-beli kod kuće dobiti ubedljivo najjaču ekipu u EL – Real, kao i Olimpijakos, s kojim će se, po svemu sudeći, boriti do poslednjeg kola za što bolje mesto na tabeli, u prvih 10. Tu je i jako neugodno gostovanje Albi, pitajte Zvezdu uostalom. Ili sam Partizan prošle sezone.
Doduše, razmišljati o Realu i Olimpijakosu s ovako sramotnom igrom kakvu su sinoć pokazali igrači Partizana, uoči mečeva s Bajernom, Efesom, Baskonijom ili Valensijom, deluje kao raspaljivanje vatre dok je zec ko zna gde u šumi.
Partizan je sad zapravo u vrlo sličnoj poziciji u kojoj je bio uoči prošlosezonske utakmice s Efesom: vera u tim od strane navijača je počela da posustaje (u Areni na tom meču bilo tek nešto preko 13.000 gledalaca), ali je herojskom pobedom okrenuo sezonu. U četvrtak protiv Bajerna ima prvu priliku da ponovi nešto slično.
Domaći kup koji dolazi za svega desetak dana uvek je bio specifično takmičenje, ali kako tim igra trenutno, verovati da je taj trofej već u vitrinama kluba potpada pod žešći, na malo čemu realnom utemeljen optimizam.
Sve ovo je presek stanja početkom februara, četiri meseca od početka sezone u koju se ušlo s najskupljim timom ikad u istoriji kluba. Malo je zasad argumentacije da se tekuća sezona proglasi uspešnom, pre bi se moglo reći da ono što je viđeno od strane igrača i stručnog štaba zaslužuje prefiks NE(uspešno).
Trener Obradović i sportski direktor Zoran Savić sami su selektirali tim i pojačanja. Suludo bi bilo verovati da im se neko mešao u posao. Istine radi, ceo taj proces dosta je usporilo (eufemistički rečeno) premišljanje Nikole Mirotića, koji je na kraju, pod teškim bremenom raznoraznih pritisaka, državnih, paradržavnih, crkvenih ili ko zna kojih, odustao od dolaska među crno-bele. Taj je nerealizovani transfer posledično, zahvaljujući vremenu koje je izgubljeno, u dobroj meri odredio koga će Partizan dovesti. Možda je na tržištu bilo kvalitetnijih pojačanja, ali je „slučaj Mirotić“ pojeo dragoceno vreme i KKP ostavio na milost i nemilost dosta okrnjenom izboru igrača.
Druga stvar je tu indikativna. Prema nekim insajderskim informacijama, Matijas Lesor, jedan od stubova tima koji je u prošloj sezoni bio na loptu od prolaska na Fajnal for (i samo ga je nepotreban incident u koji je Panter dozvolio da bude uvučen odvojio od toga), još je u aprilu, dok je ta sezona trajala, dogovorio transfer u Panatinaikos.
Međutim, prema nepotvrđenim, ali kredibilnim informacijama iz krugova bliskih samom igraču, Lesor je želeo da ostane u Beogradu. Dogovora na kraju nije bilo, a epilog je da se Partizan kroz plate Frenka Kaminskog i Bruna Kabokla, dovedenih da popune rupu Lesorovog odlaska, približio cifri koju Francuz trenutno zarađuje u Atini.
Nisu je popunili, treba biti iskren i to priznati. Obojica često imaju nekvalitetne minute umesto da konstantno doprinose na način na koji se to očekuje od njih i na koji nas je s te pozicije navikao Lesor.
Panter i Ledej, dva nesporno najvažnija igrača u ovom rosteru, nisu na uobičajenom nivou. Obojica su, a o tome su i javno pričali iz kluba, plaćeniji nego prošle godine, naročito kapiten koji je jedan od najplaćenijih igrača u Evropi. Kad igraju, to je med i mleko, ali im se često dešava ove sezone da nestanu s terena, posebno Ledej, kome se borbenost nikad ne može osporiti, ali ne pretače to uvek u kvalitet. Štaviše.
Najkonstantniji igrač Partizana ove sezone je Džejms Naneli, ali on će uskoro napuniti 34 godine i nije uvek svež da isporuči vrlo visok standard na koji je navikao trenera, saigrače i navijače.
S Pi Džej Doužerom klub se kockao i trenutno loptica i dalje nije pala u crno polje, još uvek levitira. Jedan od najtalentovanijih igrača koji su oblačili crno-beli dres u poslednjih 20 godina povremeno podseća na Majkla Džordana, tolika ga je milina gledati, a onda se potpuno ugasi.
Mateuš Ponitka i Džejlin Smit će, na žalost, kako sad stvari stoje, ostati upamćeni kao jedni od slabijih stranih igrača u istoriji Partizana, posebno Poljak, koji je ne tako davno imao blistave partije u EL, ali i u matičnoj reprezentaciji, koju je odveo do 4. mesta na Evropskom prvenstvu pre samo godinu i po dana.
Aleksa Avramović se posle nezapamćenog hajpa nakon Svetskog prvenstva u Manili, na kome je zamalo Srbiju sam doveo do zlata blistavom partijom u finalu, i dalje traži i sve slabije nalazi, iako su i baksuzne povrede dosta uzrokovale takvu situaciju.
Domaćih igrača na najvećoj sceni slabo ima u planovima trenera. Balša Koprivica se u Evroligi bar skida, dok je Tristan Vukčević u poslednje vreme konstantno van protokola, kao i Danilo Anđušić, koji je, iritirajućim oscilacijama uprkos, čini se zaslužio veću priliku. Koju Uroš Trifunović dobija, najviše zahvaljujući borbenosti u odbrani, ali nedostaje njegov konkretniji doprinos u napadu. Jaramaz je, utisak je mnogih, razočarao i trenutno nije ni pola onog igrača koji je bio pre odlaska u Bajern. Alen Smajlagić je takođe regresirao, iako se očekivalo da eksplodira ove godine. I on je vrlo često na meti trenera, mnogo češće i grublje nego igrači koji takođe nemaju produktivne minute na terenu, ali ne dobijaju Obradovićev fen u facu toliko često kao nesrećni Smajli.
Niko se Obradoviću ne meša u vođenje tima, da budemo kristalno jasni. On je taj koji živi s timom i igračima 24/7 i niko ih ne voli više od njega, niti ima bolji uvid u to šta pružaju na treningu, na kome se bore za minute na utakmicama. Igrači pred trenerom i javnošću pokazuju koliko su i da li su uopšte zaslužili da igraju.
Ali, utakmice su i najveći problem Partizana ove sezone. I niko ne kaže da neće biti bolje, možda već vrlo brzo, ali trenutno je loše. Jako loše.
Nekoliko nesrećnih poraza u EL (Olimpijakos, Baskonija, Bajern, Efes, pa i Virtus u gostima), ali i velike pobede kod kuće (nije naravno sreća, kako se to zlobno primećuje, pobedila već upornost, želja i kvalitet). Između je bilo dosta mečeva izgubljenih veoma ubedljivo (Makabi, Real, Zvezda, Fener, PAO, Monako, sve u gostima), mada nije moralo biti tako.
Što nas sve zajedno dovodi do pitanja s početka teksta: zašto ovaj Partizan najboljeg evropskog trenera svih vremena, iako nimalo slab, popunjen na svim pozicijama sasvim solidnim igračima (kojih ima 15), igra ovako loše? Zašto gotovo nijednu završnicu u gostima (osim Asvela, Žalgirisa i Valensije) nije uspeo da rutinira, što mu je često polazilo za rukom tokom prošle sezone, baš u ovo doba godine? Gde se izgubila borbenost, zašto je ekipa malodušna i dekoncentrisana, povremeno i obezglavljena, posebno kad se lome važne utakmice u gostima? Koliko još puta treba da se desi da protivnik povede dvocifrenom razlikom, pa da se tim prene i počne da igra na obe strane terena? Ko je igrač-lepak koji svlačionicu i tim spaja u pobedničku celinu, da se poslužimo terminologijom Kevina Pantera?
Utisak potpisnika ovih redova je da je taj lepak bio Lesor, koji, upravo svedočimo tome, igra sezonu karijere u Panatinaikosu. Tim je nejasnija odluka da se on ne zadrži ili da se agresivnije ne odreaguje na ponudu Grka. Jer, Francuz nije bio samo „zver“ na terenu (osim u maju i junu, kad je i njegov tonus opao što je možda i bio razlog da ga Partizan ne „pojuri“), bio je i najbolja spona s navijačima kakva nije viđena, pa možda nikad u istoriji KKP. Drugi faktor koji je, uz sve ostale u timu, naravno, ekipu držao na vrlo visokom nivou jeste neponovljivi Dante Egzum, ali njega je bilo nemoguće zadržati.
Obradoviću se ovih dana na društvenim mrežama spočitava i slabo forsiranje domaćih igrača i podseća se na njegovo gostovanje na nekoj od televizija uoči preuzimanja Partizana, kad je govorio da je jedini ispravan put oslanjanje na mlade. S reči na dela, u tekućoj sezoni: niko od mladih nije ni izbliza nekakav faktor na terenu. Izuzimajući povremeno Aleksu i Trifunovića, sezone svih ostalih domaćih su za zaborav, a trener je taj koji raspoređuje minute.
Što sve zajedno vodi do još jednog pitanja koje lebdi nad glavama onih kojima su crno-bele boje u srcu: da li je Partizan u ovom trenutku toliko moćan da preživi jedno neigranje Evrolige? Recimo dogodine. Da li će u Areni i dalje biti 20.000 navijača i da li će tim istim navijačima karte biti prodavane po (veoma skupim) cenama koje važe u bilo kojoj evropskoj košarkaškoj prestonici, gde je standard neuporedivo veći u odnosu na srpski?
Dalekovida je bila ideja Ostoje Mijailovića da klub napusti Pionir u kome je bilo onoliko emocija, posebno od 2000. do 2013. godine i da krene u neizvesnu avanturu osvajanja Arene (doduše, nepotrebna je i po tim opterećujuća bila izjava predsednika KKP da crno-beli napadaju Fajnal for). Ispostaviće se da je to odličan biznis plan, čiji je centralni deo bio dovođenje Željka Obradovića. Ničega od ovog ne bi bilo bez njega.
Kao što će, oprostite na defetizmu, malo toga ostati ako Želimir napusti crno-beli brod. Bez uvijanja: ako Partizan dogodine ne igra EL tako što će osvojiti ABA ligu (što je sasvim moguće, jer će Zvezda imati prednost domaćeg terena, a to uvek donosi i vanterenske okolnosti na koje, istorija nas uči, teško može da se utiče; ali da bi se došlo do Zvezde treba prvo pobediti zahuktalu Budućnost na njenom terenu), ako Dubai ekspresno uleti u Evroligu jer donosi džakove para, a crno-beli ostanu bez toliko željene A licence u EL, onda sve ovo što je Partizan danas može da se rasprsne kao mehur od sapunice.
Jer – utisak je autora – sve počiva na jednom imenu, najčešće pominjanom u ovom tekstu. Koji jedini i pod hitno mora da nađe odgovore na brojna pitanja s kojima se, uvereni smo, budi i uspavljuje: zašto Partizan igra ovako promenljivo (sinoć najsramnije u drugom mandatu Obradovića među crno-belima) i ne na nivou koji je neophodan kako bi se ambiciozni ovosezonski snovi pretočili u javu. Pa da se napada i taj Berlin, što da ne.
Vreme je za buđenje. Jer vremena ponestaje.
P.S.
I za kraj, jedan privatan momenat. Sticajem okolnosti, prošle i ove sezone putovao sam na 12-13 gostovanja Partizana u Evroligi, u privatnoj režiji. Uvek sam bio u društvu prijatelja iz Vranja, od kojih mnogi žive i dišu za crno-bele, prevaljuju hiljade kilometara, ostavljaju porodice, poslove i ko zna šta još da trpi. Ko zna koliko je ovakvih fanova širom Srbije, ali i van granica naše zemlje.
Voleo bih da me utisak vara, ali stičem dojam da mnogi igrači iz ovog tima pojma nemaju koliko veliku žrtvu podnose navijači koji ih prate na skoro svim gostovanjima, koliko je tu odricanja, u krajnjem slučaju i troškova. Rade to jer iskreno vole klub. Trener Obradović je toga svestan i posle svake utakmice zahvaljuje se navijačima. Za verovati je da to prenosi i svojim igračima, ali neki od njih izgleda i dalje nisu svesni veličine kluba čiji dres nose i ne razumeju koliku ljubav prema klubu i njima emituju svi Grobari. Ili bar svojim zalaganjem na terenu to ne pokazuju.
Vreme je da se i to menja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare