Bio je u pravu Aleksandar Tijanić. Onih zlih devedesetih, čijem povampirenju svedočimo trideset godina kasnije, sreli smo se u jednom beogradskom kafiću, a on je, sedajući, na sto bacio kesu. Nešto iz nje je udarilo o staklo stola, samo što ga nije razbilo.
„Šta ti je ovo?“, pitao sam.
„Pištolj!“, odgovorio je nonšalantno, kao da je na sto bacio futrolu sa naočarima.
„Šta će ti?“
„Da zamenim glavu!“, rekao je slavni kolega, sa ubedljivošću koja je isključivala dalju raspravu na tu temu.
Samo naivnim i neupućenim u stanje stvari je moglo izgledati da Tijanić preteruje. Njegova glava, kao i glava svih slobodomislećih ljudi u to vreme koji su bili dovoljno pošteni ili, pak, previše ludi da govore istinu i kako stvari zaista stoje – nezavisnih novinara, posebno – bila je na izvolte streljačkim vodovima Miloševićevog režima u podmaklom stadijumu paranoje.
Krvavi trag njegove zločinačke udbe vukao se od Ibarske magistrale gde su brutalno likvidirani članovi Srpskog pokreta obnove, preko Budve gde je njihov metak okrznuo glavu Vuka Draškovića i Fruške Gore gde je krečom spržen ubijeni Ivan Stambolić, do Svetogorske ulice u Beogradu gde je na Vaskrs 1999. godine streljan novinar Slavko Ćuruvija.
Poslušnici i egzekutori jednog skotskog i zlikovačkog režima ubili su ga pred suprugom i na kućnom pragu.
Toga dana, kako je utvrđeno, dok je šetao Beogradom, u stopu ga je pratilo 27 agenata Državne bezbednosti, a jedan od njih je završio svoju bednu smenu ispaljujući metke u potiljak novinara.
Smrtonosnom pohodu udbaškog eskadrona, prethodila je medijska priprema u kojoj je neki novinarski bednik napisao, drugi odobrio i pustio, paškvilu sa zlokobnim prizvukom smrtne presude donete na dvoru zločinačkog bračnog para koji su na kraju svoje vladarske balade rešili da ruke već krvave do lakata, okrvave do ramena.
PROČITAJTE JOŠ:
Ćuruvijin greh nije bilo samo to što je krenuo uz dlaku vladaocima, on je, kako je to lucidno primetio Dragoljub Žarković, pao i kao žrtva „patologije“ i „umišljaja o izneverenom prijateljstvu“, s obzirom da je Slavko u jednom periodu održavao neku vrstu kontakta sa Mirom Marković.
Odavno nema ni Mire ni Slobe, ali ima Službe, očigledno nepromenjene i spremne da svoje ubice, to jest sebe, maksimalno zaštiti i čiji pipci i dalje sežu do svih pora društva pa i onih pravosudnih.
Petnaest godina je trajala istraga, iako se godinu i po dana nakon ubistva znalo sve (dosije ‘Ćuran’), dva puta je četvorici optuženih presuđeno za ubistvo, razvlačilo se i razvodnjavalo, sve dok nam u petak nije obznanjena odluka Apelacionog suda, izvršna i bespogovorna, da se oni oslobađaju krivice.
Upućeniji su već mesecima šuškali da je oslobađajuća presuda gotova stvar i da se čekao samo pogodan trenutak da se obznani. U osvit proteklog vikenda, ispostavilo se da su bili u pravu.
Dugačka ruka udbe pomilovala je svoje činovnike, a porodica ubijenog i javnost, opravdano zgrožena, presudom može samo da meri koliko su nam izrasle magareće uši koje nam malo malo pa niču na glavama.
Ako nisu krivi Marković, Radonjić, Romić i Kurak, ko je onda? Neko je morao osmisliti, neko je morao narediti, neko je hteo pucati.
Da nije, možda, Branka Prpa ubila supruga onog vaskršnjeg dana? Ne bi čudilo ni da su takvu ili sličnu monstruoznost iscenirali – za tako nešto imaju i kapacitet i dovoljno odsustva ljudskosti. Nisu, jer je trebalo poslati poruku o ništavnosti običnog čoveka i nedodirljivosti i nekažnjivosti onih koji nam kroje sudbinu.
Valja i ovde i ovako pritvrditi istinu o nemoći pojedinca i građanina i svemoći Sistema. Da ništa nije u pravu Vuk Drašković, u pravu je kad kaže da ovde neće biti sreće dok god postoji Služba ovakva kakva je danas.
Ustanovljena na zločinačkom legatu Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića Krcuna, menjala je ime ali suštinu, principe i način rada nije. Samo je kroz decenije i kroz režime, kojima je ona u najvećem delu i kumovala, unapređivala svoj nedodirljivi aparat „države u državi“, da bi nam se na kraju nasmejala u lice, lansirajući promotivni slogan „Sve se menja, služba ostaje“.
Trebalo bi joj, bar, opet, promeniti ime: mogla bi, na primer, da se zove Služba građanske nebezbednosti. Bilo bi primerenije i tačnije.
BONUS VIDEO: Protest zbog oslobađanja osuđenih za ubstvo Ćuruvije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare