Bože štangle, ti što mlatiš

I to je, zapravo, i bila i svrha i moto i razlog postojanja masovnih demonstracija iz proleća prošle godine, koje je vlast videla kao političku kapitalizaciju zločina u "Ribnikaru" i Duboni. Nije te ljude na ulicu izvela ni opozicija, ali ni (samo) ubistva dece: ljudi su hodali jer su nasilje prepoznali kao ključnu odliku srpske svadodnevice. Kako u maju 2023, tako i u maju 2024.

To potvrđuje i poslednji u nizu zločina koji su potresli Beograd, kada je u obračunu sa maloletnim huliganima u parkiću na Voždovcu stradao Đorđe Mijatović, otac koji je pokušao da zaštiti sina od nasilnika i, igrom slučaja, brat ministra u vladi BiH. Da nije bio ovo prvo - možda ne bi stradao; da nije bio ovo drugo - možda bi njegova smrt bila nesrećan slučaj. Nije paranoja: tako su je mediji, prenoseći nezvanična saznanja, najpre okarakterisali.

Logično pitanje: za koliko, onda, Đorđa Mijatovića do sad nismo čuli jer su "pali i udarili glavom o ivičnjak", pa "preminuli od posledica pada"? Strašno je o tome razmišljati.

Jedan je pre ravno 52 dana tako pao u policijskoj stanici u Boru. Pa je najpre - a to je bio zvaničan stav policije - bilo da je preminuo od srčanog udara. Naknadno, utvrđeno je da su ga pretukli nasmrt. Evo, 52 dana kasnije, njegove ubice nisu u pritvoru. Ne moram da vam kažem, znate i sami: taj stradali je mogao biti neko od nas. Drugi je tako stradao u zatvoru - o čemu je Uprava ćutala danima - u kom se našao jer nije imao da plati kaznu za bacanje petardi. Pa se posle ispostavilo da su ga zverski ubili "cimeri". I to je mogao biti bilo ko od nas.

U tom ključu ja čitam i ove "montirane" izjave predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića. Gospodin Stamatović se plaši. S pravom - i ja bih se plašio gneva SNS koji sada, ubeđen sam, smatra da im koalicioni partner "radi o glavi". Jer, koalicioni partneri SNS najbolje znaju kakva je SNS partija, jer koalicioni partneri najbolje znaju kako SNS skuplja "kapilarne glasove": u jednoj ruci svežanj novčanica, u drugoj štangla. Pa biraj.

I zato su, između ostalog, predstojeći lokalni izbori na rubu besmislenog. Ako opozicija "oslobodi" nekoliko gradova, to bi moglo da predstavlja određeni pozitivan impuls za njihove stranačke infrastrukture, potencijalno i za ono malo lokalnih projekata koje možete finansirati iz budžeta opštine, ali suštinski problemi - od huligana do kupovine glasova - neće nestati 3. juna. Za njihovo rešenje potrebna je najpre promena kompletne vlasti na državnom nivou, a potom, podjednako važno, demontiranje sistema vladanja koji je njoj svojstven poslednjih bar 10 godina.

U pitanju je ogroman posao koji ne može ni da počne da se obavlja sa Vračara ili Dorćola. U pitanju je posao koji prethodi osvajanju Vračara i Dorćola, i to je, verujem, i bila suština apela "Proglasa" i onih opozicionih stranaka koje na izbore (makar u pojedinim lokalnim samoupravama) ne izlaze. U pitanju je posao koji je možda bilo efikasnije obavljati odbijanjem da se u nasilnom sistemu učestvuje. Takav je, na kraju, bio i momentum krajem prošle i početkom ove godine.

Šta je bilo bilo je, nema sada mnogo svrhe baviti se izmišljenim scenarijima. Ovo je, inače, moja poslednja predizborna kolumna, već iduće srede imaćemo druge teme i možda drugu, ili drugačiju opoziconu scenu. Sve je prolazno, samo štangla ostaje večno među nama.