15
Malo šta me je (profesionalno) pomerilo u poslednjih nekoliko meseci koliko jedna jednostavna opservacija i to - od svih mesta i od svih ljudi - baš u prošlonedeljnoj emisiji "Utisak nedelje". Šta se dogodilo, ako slučajno niste videli?
U onom delu u kom utiske autorke Olje Bećković komentarišu obični ljudi – deo emisije koji inače ume da bude neprijatan i za goste i za gledaoce – javila se žena, starije dobi reklo bi se po glasu. Rekla je samo ovo: „I brzo ću da kažem: sa strahom pratim ulazak Rio Tinta u Srbiju. Sa većim strahom nego što je bombardovanje bilo. Ne znam šta se sa nama dešava? Hoćemo sad bombardovanje iznutra? Propašćemo. Hvala vam“.
Bombardovanje iznutra čini mi se najboljim mogućim opisom onoga što danas Srbija živi, i u kontektstu Rio Tinta, a i inače.
Kako drugačije objasniti, zaista, ovaj projekat koji vlast gura uprkos tome što je velika većina građana Srbije – i među pučanstvom i među strukom – unisono protiv njegovog primenjivanja. Ima li taj projekat uporište u pravima pojedinca i zajednica? Nema – citiraću predsednika koji je sam rekao da nema prava da njime „uništava živote većeg broja ljudi nego što je to predviđeno“. Ima li projekat trajni i značajan uticaj na finansijski kvalitet života građana (narodski – hoćemo li videti neke pare od toga)? Nema – kako je to jasno pokazala finansijska analiza koju su prošle nedelje obavili upravo ranije pomenuti stručnjaci (neki su gostovali i u Utisku nedelje). Pa zar to onda nije agresija?
15
2
0
Šta je, ako nije bombardovanje iznutra, ova neprestana propaganda koju dobijamo iz režimskih medija, i to sad već u obimu i diversitetu tako velikom da se ozbiljno pitam da li uopšte postoji medijska scena u Srbiji, ili je to sve jedna opsena, finansirana i osmišljena u jednom centru? Posebno tu mislim na dve nove informacije: prva se odnosi na finansiranje medija (provladinih) od strane RTS, i to u iznosima koji su značajni za osiromašenu srpsku medijsku scenu; druga se odnosi na istraživanje „Raskrikavanja“ u kom je jasno pokazano da više medija – Informer, Alo, Večernje novosti, itd. – aktivno sarađuje na proliferaciji onoga što bi se moglo nazvati lažnim vestima, i to sa izrazitim nacionalističkim i pro-ruskim stavovima.
Ovo prvo najdirektnije znači da se mediji dotiraju iz državnih resursa, što ne samo da nije u skladu sa EU agendom (sa kojom se vlast otvoreno sprda kroz planiranu „Telekomovu“ kupovinu „Kurira“ i ostalih) nego i sa svim pravilima slobodnog tržišta. Strah me je da to konstatujem, ali čini mi se da je – već u domenu medijskih portala informativnog karaktera – bar 50 odsto „posete“ – i otvorenih strana i jedinstvenih korisnika – najblatantnije kupljeno novcem građana Srbije, kako bi se uspostavio monopol u ovom sektoru. Isto tako, strah me je da vam iskreno odgovorim na pitanje koliko medija u Srbiji posluje bez pomoći države? A koliko ih je koji tu „pomoć“ nisu konvertovali u vlasništvo države?
Šta je ako nije bombardovanje ova hajka koju vlast ponovo (nekako s jeseni) sprovodi protiv United media? Bombe neće padati, to je jasno. Ali sve ostalo je isto: i atmosfera, i mržnja, i pritisci. Kome to uopšte ide u korist? Ovi ljudi, ljudi koji žive u ovoj zemlji jedni pored drugih, direktno trpe posledice te atmosfere – nezavisno od toga šta čitaju, gledaju, slušaju, za koga glasaju, gde rade. Samo jedan – veoma uzak, veoma sveden i veoma mračan – krug ljudi profitira od ovog bombardovanja.
Setite se: neki su profitirali i od onog 1999.
