14
Bio Si i otišao. Ostao je stisak "čeličnog prijateljstva", "strateško partnerstvo" definisano još pre osam godina prilikom prve posete kineskog predsednika, "cvetajuća saradnja između Pekinga i Beograda kao oličenje rastuće sinergije između razvojnih strategija dve zemlje“ i Srbija kao prva zemlja u Evropi koja s Kinom gradi odnos na nivou "zajednice sa zajedničkom budućnošću“, šta god to značilo.
Verovatno bi geostratezi te velike zemlje umeli i mogli prevesti ovu čudnu floskulu na jasniji jezik, ali to nisu uradili. Mi laici teško da možemo dometnuti do toga šta bi zaista takva zajednica mogla da podrazumeva, ali se, s pravom, možemo zapitati kakvu „zajednicu sa zajedničkom budućnošću“ mogu formirati dve zemlje od kojih je jedna dalekoistočna svetska velesila ( desetinu hiljada kilometara daleko odavde) koja ima nameru da preuzme planetarno vođstvo i balkanska državica opterećena velikim problemima, nedefinisanih granica, lutajuće spoljne politike, unutarpolitičkih tenzija, mršavih privrednih resursa i limitiranog geopolitičkog potencijala. Jezikom basni rečeno radi se o „zajednici“ slona i miša u kojoj se odmah može pretpostaviti ko će voditi glavnu reč i čija će biti zadnja.
Sporazum o slobodnoj trgovini Kine i Srbije zvuči privlačno sam po sebi, ali, imajući, u vidu privredne kapacitete i potrebe, s jedne strane, zemlje od milijardu i 400 miliona stanovnika i s druge države od sedam miliona, iz svemira se vidi disproporcija u kojoj neki balans niti je moguć niti će ga biti. Divno zvuči da ćemo bez carinskih taksi moći da izvozimo borovnice, suve šljive, vino, goveđe meso (ne znam samo koje, jer ga ni za sebe nemamo dovoljno već ga uvozimo) – od pilećih nogica se, izgleda, odustalo – ali činjenice govore da izvezemo našu celokupnu proizvodnju ona nije dovoljna da podmiri potrebe ni kineskog grada osrednje veličine.
Ima ih tamo koji su po broju stanovnika i do četiri puta veći od cele Srbije. Imajući sve to u vidu, stiče se utisak kako će narečeni sporazum biti dvosmerna traka kojom će iz pravca Srbije prema Kini „curkati“ ponešto od naših proizvoda, dok će u obrnutom smeru u talasima teći kineska roba koja je već preplavila naše, a prilično i evropsko tržište.
Našem infrastrukturnom i privrednom „strateškom partnerstvu“ s Kinom prisustvujemo već nekoliko godina i ono ima dve strane medalje, od kojih se ona druga strana tendeciozno prikriva.
PROČITAJTE JOŠ:
Istina je da su kineske kompanije, preuzimajući rudnik bakra u Boru i železaru u Smederevu, spasile na hiljade radnih mesta i da su trenutno najveći izvoznici iz Srbije, ali se prenebregava poguban uticaj na životnu sredinu i zdravlje ljudi u tim područjima, kao i činjenica da više od 90 odsto prošlogodišnjeg srpskog izvoza u Kinu čine upravo izvoz bakra, bakarne rude i čelika iz Bora i Smedereva. Obaška što Kinezi srpski bakar prodaju i našim firmama po nerealno visokim cenama, a zlato iz Bora završava u Kini. Koje posledice će, kad proradi, ostaviti fabrika guma u Zrenjaninu tek ćemo videti, za sad smo bili svedoci nehumanog postupanja prema radnicima.
Prema istraživanjima u Srbiji postoji više od 60 infrastrukturnih i poslovnih projekata koji su finansirani delom iz kineskih donacija, većinom iz kredita. Kina daje novac, rade njene firme, Srbija knjiži dugove u milijardama – podaci Narodne banke Srbije pokazuju da je dug Srbije prema Kini u poslednjih 11 godina porastao 15 puta i da iznosi oko pet milijardi evra (opravdano se sumnja da je ta suma mnogo veća). Poslednje što smo saznali jeste da je najnovija dogovorena investicija u srpski energetski sektor vredna 2,7 milijardi evra. Tako se postepeno kreira neka vrsta tihog neokolonijalnog odnosa pokrivenog onim kićenim rečima „strateško“, „čelično“, „cvetajuće“, „zajedničko“. Sve u svemu, Srbija je za Kinu pogodna platforma na njenom globalnom projektu nazvanom Pojas i put i prva kapija ka Evropi u koju je sada, preko Mađarske, još dublje zagazila, ali i mesto odakle će simbolično – Đinping je došao na dan bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999 – poslati suptilnu anti-NATO poruku i opomenuti na rivalitet.
Posebna priča su političke posledice kičerskog i uvlakačkog državnog folklora koji je pratio posetu kineskog predsednika. Vučić , a sa njim i Orban, kako je lucidno primetila Ivana Karaskova iz češke Asocijacije za međunarodne odnose, „hteli su da pokažu svom domaćem biračkom telu da sprovode nezavisnu politiku“, a Zapadu, to jest SAD i EU poruče „da nisu jedini igrači u gradu“. Orban, s obzirom da je Mađarska članica EU, može dozirano da se junači, dok se Vučić, a s njim i Srbija, mogu naći na brisanom prostoru i pitanje je dokle će, pre svega EU, tolerisati njegovu spoljnopolitičku ekvilibristiku i flert sa Rusijom i Kinom. A ukoliko se ukaže istinska prilika da Srbija postane član EU, tog trenutka će se morati preispitati i „čelično prijateljstvo“ i „zajednica sa zajedničkom budućnošću“ , jer Evropa sigurno neće tolerisati naše aranžmane sa Kinom na ovom nivou. Srbija će, najposle, morati da odluči da li su joj bliže pet žutih zvezdica sa crvene kineske od 12 žutih zvezdica sa plave zastave Evropske unije u čijem je Srbija predvorju i čijem članstvu, barem formalno, teži. Ta dva barjaka na jednom jarbolu sigurno ne mogu zajedno stajati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
