1
Znate već: Tezej je u lavirint kralja Minoja ušao da bi ubio čudovišnog Minotaura, čoveka-bika koji je terorisao Krit. Za razliku od nebrojenih drugih koji su žrtvovani čudovištu, imao je i prednost i sredstva da je iskoristi: mač i nit koje mu je dala Arijadna. Akcija je uspela i Minotaur je bio ubijen.
Žandarm Nenad Vučković Vučko nije nikakav junak a ponajmanje Tezej, koji je u lavirint ušao da bi svoju zajednicu oslobodio društvene opasnosti, inače fabrikovane po ideji samog kralja Minoja, čiji je Minotaur bio sin. Minoj, svestan sinovljevog defekta, znao je da Minotaura ne sme da učini javnim ili ga postavi za naslednika trona. Umesto toga, odlučio je da mu žrtvuje celo svoje carstvo – malo simbolički, malo i realno, životima njegovih podanika.
Paralela je, međutim, od početka daleka: ko je ovde Arijadna, ko je Minoj, gde je naš Krit, ko je konstruisao lavirint, i naravno ko je Minotaur?
Vučković jeste, da uvede red u beogradsko navijačko podzemlje, dobio sredstva – njegov mač i njegova nit bili su veza sa dubokom državom. Arijadna je, onda, onaj koji čuva žandarma dok luta podzemljem, čuva ga od metka i od optužnice istovremeno. Arijadnu je, opet, za ovaj posao regrutovala Afrodita. Minoj, budući da je Minotaurov otac, onda mora biti sprega obaveštajnih službi, kriminala i politike koja je rodila huligansko podzemlje, najranije od Arkana pa nadalje. To podzemlje, onda, i jeste Minotaur.
Lavirint je, inače, prema mitu konstruisao Dedal (onaj koji je sa sinom Ikarom hteo da leti), koji je u njega na kraju i sam zatvoren. Ta mreža hodnika za nas su ključna čvorišta beogradskog podzemlja: „Fristajler“, Beton hala, barake stare Karaburme i novog Mirijeva, vračarska novogradnja, beogradski blokovi, Palata pravde, 29. novembar. Dedal, Minojev prognani štićenik pa zatim najpoznatiji disident, nije onaj koji je gradio ove ulice i objekte, nego onaj koji ih je izmestio iz pravnog poretka Krita, pardon Srbije. Prelako bi bilo reći da je sprski Dedal samo režim SNS – isti lavirint opseda Krit od devedesetih, SNS ga samo održava.
U lavirintu su već žrtvovani mnogi građani, poznati i nepoznati, hrabri i kukavice, slučajni prolaznici i akteri podzemlja. Jedan (pravi) Tezej je ubijen ispred svog radnog mesta, u srcu lavirinta, 12. marta 2003. Jedan jedini pokušaj demontiranja lavirinta desio se u Srbiji te 2003. godine, akcijom „Sablja“. Niko, međutim, nije razgradio lavirint, nego ga je samo zasuo napalmom s visine, kao što to Izrael čini Palestini ovih dana, ili kao kad digneš kamen pa iz njega na svetlo pohrle bube: jednom nogom ugazićeš nekoliko, desetine će pobeći. To što je pobeglo i danas gmiže lavirintom.
Gledao sam na televiziji prizore iz lavirinta pre nekoliko dana, u Insajderovom intervjuu sa pukovnikom Kecmanom, na primer. Penzionisani policajac javno je rekao da o Minotauru i Arijadni ne sme da priča – da ga ne bi ubili. Video sam ga, onda, i na „Novoj“, u Utisku nedelje. Posmatrao sam kako se nit plete, nažalost, i u ponedeljak uveče na „Hepiju“, dok je fokus grupa kontekstualizovala Banjsku, po diktatu Minoja i u korist Minotaura. Hor antičkih dečaka. Lavirint je, dakle, sve vreme tu, samo biramo da ga ne vidimo.
2
0
0
Naš je posao, ja mislim, da neprestano ukazujemo na njegovo postojanje, strukturu, da prepoznajemo Minotaura kad ga vidimo i ne pravimo se ludi. I da pratimo nit. Nit je opasna stvar: s jedne strane, ona putniku kroz lavirint nudi siguran povratak kući (u duboku državu); s druge strane, nit može da prati i Minotaur a možemo i mi: to je mač sa dve oštrice koji dok pruža sigurnost istovremeno ostavlja tragove.
Možda nam baš Vučković otkrije ko je s druge strane niti. Pa, nije Grek jedini koji zna da snima razgovore.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
