Pandemija koronavirusa „ubila“ je fudbal širom Evrope i sveta, nateravši nas da se prisetimo rađanja fudbalske reprezentacije Srbije. Prvog zvaničnog meča, prvog selektora, prvog gola, prvog velikog radovanja zbog odlaska na veliko takmičenje, kao i prvog odlaska u penziju jednog istinskog asa.
Biće ovo jedan fudbalski vremeplov, koji je počeo u Češkoj s „Malim Napoleonom“ na kormilu broda koji će potonuti na putu ka Evro u Austriji i Švajcarskoj.
Ipak, kasnije će srpski „orlovi“ raširiti krila i s Marakane preko Rumunije odleteti u Južnu Afriku, dok će prethodno legendarni Siniša Mihajlović na „Karađorđu“ reći zbogom fudbalu.
PROČITAJTE JOŠ
No, krenimo redom…
Istorija samostalne Srbije ispisana je 21. maja 2006. godine, kada smo kao pravni naslednici državne zajednice Srbija i Crna Gora, nasledili članstvo u svim međunarodnim organizacijama.
Crnogorci su posle takođe postali samostalni, nakon što se većina njih na referendumu opredelila za nezavisnu i suverenu Crnu Goru.
Nepuna tri meseca kasnije, tačno 16. avgusta u Uherskom Hradištu, fudbaleri Srbije odigraće prvu zvaničnu utakmicu.
Prethodno je 21. jula 2006. godine Havijer Klemente izabran za prvog selektora.
Moralo je na startu da bude pompezno, sa sve strancem, kao prvim selektorom na čelu samostalne fudbalske Srbije.
Baskijca, poznatog po nadimku „Mali Napoleon“, zbog nižeg rasta i „čelične ruke“, izabrao je tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije Zvezdan Terzić.
Aktuelni direktor Crvene zvezde je u nedostatku jakih i iskusnih imena u tom trenutku „pucao“ na stranca, želeo je trenera starog kova, stare garde, i izbor je pao na Klementea.
Dogovorena je dvogodišnja saradnja, uz godišnju platu od 360.000 evra bez bonusa.
Značajnu ulogu u dovođenju Klementea imao je Risto Vidaković, nekadašnji defanzivac Crvene zvezde, koji je s Baskijcem sarađivao u Betisu. Vidaković je imenovan za pomoćnika, a u stručnom štabu bio je i Simo Krunić.
I bi debi. I bi pobeda. Poraženi su Česi rezultatom 3:1 (1:1) u Uherskom Hradištu, gradiću od 25.000 stanovnika.
Srbija je na teren istrčala u sastavu: Stojković, Marković, Stepanov, Biševac, Luković, Duljaj, Stanković (od 62. Ljuboja), Koroman (od 46. Kovačević), Ilić (od 46. Trišović), Lazović (od 46. Žigić) i Pantelić.
A počelo je loše… Posle kiksa Milana Biševca, Štajner je već u trećem minutu pogodio mrežu Vladimira Stojkovića. Slutilo je na debakl s Mundijala u Nemačkoj tog istog leta, gde smo poraženi od Holandije (1:0), poniženi od Argentine (6:0) i dotučeni od Obale Slonovače 3:2, gde smo imali dva gola prednosti.
Ostaće zapamćeno da je u Minhenu 21. juna 2006. poslednji put intonirana himna „Hej Sloveni“.
Ali, držimo se onog što se kasnije dešavalo u Uherskom Hradištu 16. avgusta i prvog intoniranja „Bože pravde“…
Posle Štajnerovog gola, Klementeovi „orlovi“ su se probudili. Istorijski, prvi gol za Srbiju postigao je Danko Lazović u 42. minutu.
U nastavku su Marko Pantelić i Aleksandar Trišović, obezbedili prvu pobedu, u prvoj zvaničnoj utakmici Srbije, koja je s druge strane bila oproštajna velikog Pavela Nedveda.
Ostala je neispričana priča, da su se dva velika igrača i prijatelja iz Lacija – Nedved i Dejan Stanković dogovorili da prvi zvanični meč Srbije, bude ujedno i oproštaj plavokosog majstora u kopačkama. Obostrana čast i zadovoljstvo!
Sudbina, simbolika ili pak nešto treće, Srbija se revanširala Česima za debakl Jugoslavije u svom prvom meču. Davne 1920. godine, pred svega 600 gledalaca na Olimpijskim igrama u Antverpu, Čehoslovačka je slavila pobedu neverovatnim rezultatom 7:0.
Punih 86 godina kasnije, dug je podmiren.
Prvi kvalifikacioni meč izabranici Havijera Klementea igrali su pred praznim tribinama „Marakane“ zbog incidenata navijača na utakmici sa Bosnom i Hercegovinom u Sarajevu na „Koševu“ (0:0).
Upravo je ta nasleđena kazna FSS iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006, uticala da Srbija prvi zvanični meč ne odigra na domaćem terenu bez prisustva navijača, zbog čega smo gostovali Česima.
Pao je i Azerbejdžan (1:0), srušio ga je Nikola Žigić – u svom stilu, glavom! Na centaršut Dejana Stankovića.
Jedan jako bitan datum u istoriji srpskog fudbala je 28. maj 2007. godine, kada se od fudbala na „Karađorđu“ oprostio, neverovatni i neponovljivi izvođač slobodnih udaraca – Siniša Mihajlović.
Legendarni levonogi bombarder doveo je u Novi Sad slavni Inter, dok je s druge strane bila ekipa „Mihini prijatelji“. Velika fudbalska imena našla su se na terenu. Dragn Stojković Piksi, Predrag Mijatović, Hristo Stoičkov, Filipo i Simone Inzagi, Roberto Manćini, Miodrag Belodedić, Vićenco Montela, Atilio Lombardo, Amadeo Karboni, Dragiša Binić, Fernando Kouto.
Od košarkaša, događaj je upriličio Sinišin prijatelj Vlade Divac. Ipak, utakmicu su obeležili Sinišini sinovi Dušan i Miroslav, koji su u nekoliko navrata u dresu Intera ulazili na teren i postizali golove, koji su na kraju obezbedili crno-plavima pobedu 6:5.
Mihajlović je karijeru počeo u rodnom Borovom selu, a prvu titulu osvojio je s Vojvodinom 1989. godine. Sa Crvenom zvezdom dosegnuo je zvezde, postao prvak Evrope i sveta 1991. godine, da bi kasnije s velikim uspehom igrao za Sampdoriju, Romu, Lacio i Inter.
Za reprezentaciju Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore, ostaće upamćeno da je upisao 63 utakmice uz 10 postignutih golova.
Vratimo se ponovo na onu minimalnu pobedu nad Azerbejdžanom. Posle toga stvari su u kvalifikacijama krenule nizbrdo. Ostaće upamćeno da nam je šamar zviznuo Kazahstan (2:1), kao i da smo s Jermenijom odigrali nedopustivih 0:0.
U grupi sa Poljskom, Portugalom, Finskom, Belgijom, Kazahstanom, Jermenijom i Azerbejdžanom, nismo izborili plasman na Evropsko prvenstvo 2008. u Austriji i Švajcarskoj.
„Da osećam se odgovorno, ali istovremeno znam da je ovo pravi put. Srbija ima mladu ekipu, a ja poznajem njene mane. Navike igrača i mentalitet, zbog tih stvari smo imali oscilacija i loših rezultata. Talenat nije sporan, ali jesu timovi i zemlje iz kojih igrači dolaze. Neophodno je samo strpljenje i mnogo rada da bi se postigao željeni rezultat“, rekao je na oproštaju prvi selektor Srbije Havijer Klemente, koji je ponudio FSS da ostane i da radi bez plate, ali to nije bila opcija zbog ogromnog bola nacije nakon neuspeha.
U Srbiji, zemlji sa sedam miliona selektora, svi su jedva (do)čekali da veliko razočaranje „Mali Napoleon“ odjaše što dalje…
Nacionalni tim napustio je i tadašnji direktor Zoran Bata Mirković, navodeći da su u pitanju razlozi lične prirode.
Stigao je Miroslav Đukić, na Klementeovo mesto, ali se kratko zadržao i njega je nakon serije poraza u prijateljskim mečevima, nasledio Radomir Antić.
Upravo se za vreme njegovog mandata dogodio prvi odlazak u penziju. Od dresa s državnim grbom na grudima, 21. novembra 2008. godine oprostio se legendarni Savo Milošević. I to na veličanstven način.
U pobedi nad Bugarskom u Humskoj (6:1), postigao je dva gola uz dva promašena penala. To može samo Savo! Ispraćen je ovacijama kao, u tom trenutku, rekorder sa 102 odigrana meča za nacionalni tim.
Radomir Antić povratio je kult reprezentacije, navijači su se vratili na stadion i u takvom ambijentu Srbija je izborila plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine.
Ključni meč, kada su „orlovi“ i matematički „kupili kartu“ za Mundijal, odigran je na „Marakani“ 10. oktobra 2009. godine.
Nije tu bio u pitanju jedan gol koji nas je odveo na veliko takmičenje, jer svih pet su podjednako dragi u ubedljivoj pobedi nad Rumunijom – (5:0).
Rivala je načeo Nikola Žigić, a kasnije su se redom na semafor upisivali Pantelić, Kuzmanović, i Jovanović u dva navrata.
Otišli su Antićevi „orlovi“ euforično u Južnu Afriku, a vratili se skresanih krila. Nisu prošli grupu, uprkos tome da im je igrao i remi s Australijom u poslednjem kolu, gde su poraženi 2:1.
Odlazak velikog kapitena Dejana Stankovića
Stiče se utisak da su gotovo svi bitniji događaji za reprezentaciju Srbije rezervisani za oktobar. Tada je izboren plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010, zatim je osam godina kasnije, takođe u desetom mesecu izboren plasman na Mundijal u Rusiji 2018. Između dva pomenuta velika događaja, od reprezentativnog dresa se oprostio legendarni kapiten Dejan Stanković. Bilo je to 11. oktobra 2013. godine u Novom Sadu protiv Japana u prijateljskom meču.
„Poslednji put igram za Srbiju. Ne znam da li da se smejem ili da plačem. Najradije bih se i smejao i plakao u isto vreme“, rekao je Stanković, koji je sa 103 meča srušio rekord Sava Miloševića.
Trenutno je taj rekord u nogama Branislava Ivanovića, koji je 105 puta oblačio najdraži dres. Ostaje samo pitanje da li će to učiniti bar još jedanput…
Nakon toga propustili smo evropska prvenstva 2012. i 2016. kao i Svetsko prvenstvo 2014. u Brazilu.
Nakon sušnog perioda od 2010. do 2018, gde Srbije nije bilo na fudbalskoj mapi, usledio je plasman na Mundijal u Rusiji.
Gol vredan Mundijala postigao je Aleksandar Prijović, protiv Gruzije (1:0) na Marakani 9. oktobra 2017. godine.
Ipak, ni tada nije moglo bez turbulencija i neverovatnog razvoja događaja. Učešće na završnom turniru izborio je Slavoljub Muslin, ali mu je Fudbalski savez na čelu s predsednikom Slavišom Kokezom uručio otkaz 30. juna 2017. godine.
Razlog? Bleda igra, nedostatak jasne ideje, kao i samovolja selektora da šansu ne pruži Sergeju Milinković-Saviću, kog mnogi smatraju biserom srpskog fudbala, ali taj biser nikako da zasija.
Bar ne, u nacionalnom timu, što ne važi za partije u Laciju.
Da je Srbija definitivno zemlja čuda, potvrda je stigla 29. decembra 2017. godine. Mladen Krstajić, koji je bio član u stručnom štabu Slavoljuba Muslina, bez dana trenerskog iskustva, dobio je podršku Stručnog odbora FSS, da kao selektor vodi „orlove“ na Svetskom prvenstvu u Rusiji.
Ponadali su se verovatno na Terazijama da će im uspeti nemački eksperiment. „Panceri“ su sa Francom Bekenbauerom, bez trenerskog iskustva, ali snagom autoriteta postali prvaci sveta u Italiji 1990. godine.
Ali, jedno su Nemci, a drugo mi, Srbi. U fudbalu, da se razumemo… Bez obzira na onu pobedu u Južnoj Africi, kada je Stojković odbranio penal Podolskom, a Milan Jovanović posle gola Nojeru završio u kanalu…
Uprkos minimalnoj pobedi Krstajićeve čete nad Kostarikom, „projektilom“ kapitena Aleksandra Kolarova u prvom kolu, Srbija je već u grupi ispala.
Usledili su porazi od Švajcarske (2:1) i Brazila (2:0) za kraj ruske bajke, ujedno i potvrde da je smenjivanje Muslina bila kardinalna greška, onih koji vode srpski fudbal.
Od tada do danas nije se mnogo toga promenilo, na rezultatskom planu. I dalje „orlovi“ igraju po sistemu toplo-hladno.
Nisu se proslavili kroz kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2020. godine. Podbacili su, a negde na pola puta, kada je bilo jasno da su u problemu, smenjen je Krstajić i „vruć krompir“ uvaljen je u ruke Ljubiši Tumbakoviću.
Spasa nije bilo, bar ne kroz kvalifikacije gde su završili iza Ukrajine i Portugala.
Kao osvajačima C divizije Lige nacija reprezentativcima Srbije je ostala nada da će kroz baraž izboriti mesto na Evro.
Tu je krajem marta trebalo da ih čeka Norveška u Oslu, ali se na tom putu isprečio neprijatelj zvani koronavirus.
Ostatak je poznat. Nema kotrljanja lopte, sve dok ne prođe pandemija.
Hub Stivens bio prva želja
Prisećajući se svih bitnijih događaja, u ne tako dugoj, istoriji fudbalske reprezentacije Srbije, saznali smo zanimljivu informaciju. Malo je nedostajalo da „orlove“ ne preuzme Havijer Klemente, već Hub Stivens. Holandski stručnjak, koji je ime gradio u Nemačkoj i otadžbini, bio je prva meta tadašnjeg rukovodstva FS Srbije. Dogovor je bio na pomolu, ali se bolest jednog od članova najuže porodice, isprečili na tom putu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
