0
Miloš Jojić je sve samo ne običan fudbaler, koji razbija predrasude adresirane na račun onih što na terenu jurcaju za loptom. U srpskim fudbalskim krugovima (ne)opravdano je pao u zaborav zbog svega što mu se izdešavalo nakon što je 2014. godine iz Partizana prešao u Dortmund.
Nova.rs donosi vam priču sa Zekom Jojićem, vezistom Bašakšehira koji je trenutno na prinudnom radu u austrijskom Volfsbergeru, gde se bori za povratak u Bundesligu i nacionalni tim Srbije.
Momak rođen pre 28 godina u Beogradu iskače iz svih kalupa vezanih za fudbal. Knjige su njegova pasija, pročitao ih je verovatno na stotine, ali ne voli time da se hvali.
Ishranu je iz korena promenio, pa je od čoveka koji je triput dnevno jeo meso, prešao na stranu Novaka Đokovića i sada zajedno „jedu travu“.
Ta promena donela mu je zaokret od 360 stepeni na životnom planu. Kao da se ponovo rodio fudbaler predodređen za veliku scenu i dela, što potvrđuje i onaj davni gol 2013. godine na debiju za fudbalsku reprezentaciju Srbije protiv Japana (2:0) u Novom Sadu, na oproštaju legendarnog Dejana Stankovića.
Jedva si uspeo da se spasiš i da pobegneš iz Tuske gde si za godinu dana odigrao svega 14 mečeva, a plaćen si tri miliona. Kako to objašnjavaš?
PROČITAJTE JOŠ
„Nemam adekvatan odgovor, suludo je komentarisati moju situaciju u Bašakšehiru. Došao sam kao pojačanje, a nisam igrao. Prestao sam da se pitam i da razmišljam o tome. Imam ugovor još godinu dana. U Austriji se trenutno vadim, stigao sam ovde na pozajmicu, odigrao četiri dobra meča za Volfsberger i dogodila se ova pandemija. Svi jedva čekamo da prođe pa da se vratimo normalnim obavezama, a ja da odigram još nekih desetak utakmica i da se izborim za transfer“.
Kako si zadovoljan izborom kluba i grada? Otkud baš Austrija i Volfsberger iskočiše u prvi plan?
„Prezadovoljan sam. U gradiću koji se nalazi između Graca i Klagenfurta sam sa Nemanjom Rnićem, on mi je puno pomogao. Rna se ovde odomaćio jer je tu šest, sedam godina sa porodicom. Nije mi bilo teško da se priviknem jer znam nemački jezik. Moje je da igram i da skrenem pažnju na sebe. Ekipa ima dosta potencijala. Volfsberger se sa Laskom, Salcburgom i Rapidom izdvojio među četiri ekipe i borimo se za titulu i Evropu. Cilj kluba je treće mesto i direktan plasman u Ligu Evrope naredne sezone“.
Kako podnosiš izolaciju, da li ti teško pada?
„Disciplinovan sam što se kaže, ne izlazim puno napolje osim do obližnjeg marketa. Nedostaju mi porodica i devojka, oni su u Pazovi i Beogradu“.
U Partizanu si važio za igrača koji može da trči „tri dana“ bez stajanja. Čini se da opet „letiš“ po terenu, otkud ta promena?
„Volfsberger igra 4-4-2 u rombu i to visoki presing, a ja sam se prvi put susreo s tom formacijom. U prvih mah sam mislio da ću da se raspadnem, ali je posle dve utakmice sve došlo na svoje i navikao sam se lako na sistem. Sve ide iz glave. Igram na poziciji „osmice“, leva i desna polutka što zahteva nenormalno trčanje, napred-nazad. Pretrčim po utakmici prosečno oko 12 kilometara, od čega sigurno između 1.700 i 1.800 metara u punom intenzitetu. I u Bundesligi sam bio među pet igrača koji pretrče najviše tokom meča, oduvek sam bio ‘boks tu boks’ igrač“.
Voleo bih opet da obučem dres Partizana
Na pitanje da li bi voleo da karijeru jednog dana okonča baš u Partizanu iz kojeg je počeo da krči svoj fudbalski put, Miloš Jojić je odgovorio:
„Nisam razmišljao još o tome gde ću završiti karijeru, rano je još za to. U Partizanu sam bio 10 godina, ali sam samo godinu i po igrao za prvi tim. Naučio sam dosta stvari u Humskoj, afirmisao se kao čovek i puno dugujem Partizanu. Mislim da je to sasvim normalno da bih voleo ponovo da obučem crno-beli dres“.
Koliko je promena ishrane uticala na sve to?
„Uh, to je posebna priča. Prvo moram da kažem da me je inspirisao Novak Đoković. Osvojio je Rolan Garos 2016. godine i kada sam ga video ispred njegovog restorana u Beogradu s onakvom građom, nešto je samo kliknulo u glavi. Rekao sam sebi da moram i ja tako. Usledio je eksperiment, a rezultate vidite i sami. Od nekog ko triput dnevno jede meso, za doručak jaja, suvo meso, pa šnicle za ručak, kasnije opet meso za večeru, postao sam čovek koji jede samo travu. Otišao sam kod nutricionistkinje u Beogradu i bacio se na Novakovu ishranu. U startu sam izgubio pet, šest kilograma, osećao sam se lakše“.
Opiši nam jedan tvoj dana što se tiče ishrane, kako zapravo izgleda?
„U prepodnevnim satima uglavnom sam na voću i povrću. Cedim sokove, pravim smutije. Popijem čim ustanem pola litre tople limunade, pola litre soka od celera. Sve na pola sata na sobnoj temperati voda da bude. Kasnije jedem celovito voće 200 grama, maline, borovnice, banane. Užinam jabuku, mandarinu, pomorandžu. Onda pravim ručak. Razne zelene salate s avokadom, krastavcem, paprikom, limunovim sokom. To možete da jedete dok vas ne zaboli stomak, a u roku od dva sata sve je svareno. S druge strane, kada jedete meso vi ste posle toga umorni, to se vari po šest sati, a vi biste posle obroka kada vam padne pritisak najradije da legnete. Ovde nema toga. Ali, moram da kažem da nisam stoprocentni vegan, ponekad pojedem ribu, jaje u 10 dana. Mlečne proizvode sam skroz izbacio“.
Poznat si kao veliki ljubitelj knjige. Da li znaš koliko si ih pročitao?
„Volim da čitam jako. Slobodno vreme više volim da provedem uz dobru knjigu i laganu muziku nego na internetu i uz plejstejšn. Najbolje se odmaram uz knjigu. Baš mi je 1. februara stigao paket ovde u Austriju i od tada sam pročitao šest knjiga. Danas sam završio ‘Veliki pad’ od Handkea. Ostale su mi još dve knjige – ‘Sve je sjebano’ i od Harmoni ‘Ishrana za lepotu i zdravlje'“.
Kojih pet knjiga bi svakom preporučio da pročitaju?
„‘Spašavanje jetre’, ko god hoće da promeni ishranu i da vodi zdrav način života mora ovo da pročita. Što se tiče zdravlja, ta knjiga je broj 1. ‘Rukopis otkriven u Akri’ neka bude druga od Paola Koelja. Tu knjigu sam pročitao u avionu kada sam s Partizanom išao na pripreme u Antaliju 2014. godine. I ostavila je na mene izuzetno jak utisak. Samo 10 dana kasnije sam prešao u Dortmunda, ali nema veze knjiga s tim (smeh), samo ovako se prisećam. ‘Četiri sporazuma’ od Mon Migel Ruiza. Psihologija, u principu najviše psiholoških knjiga sam pročitao. ‘Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj’ od Štefani Štal. Knjiga je priča kako pojedine stvari utiču na naše odrastanje, kako se roditelji ophode prema deci, kako ti komentari mogu da utiču kasnije. Poučna je jako, preporučio bih je svakom. I peta je ‘Razgovori s bogom’ od Nila Donalda Voča. Četiri dela postoje, svaka je odlična“.
Vratimo se kratko na ishranu. Oni neobavešteni kažu nema obroka bez mesa i dovode u pitanje energiju, snagu za visoke napore kojima ste vi sportisti izloženi?
„Najjače životinje na svetu su biljojedi. Zašto su one najjače, a biljojedi su? Da pitamo onda sve te ljude… Četiri godine nisam pojeo ništa od brze hrane, meso jedem jednom u tri meseca i ništa mi ne fali. Jedem travu, salate, pucam od snage, a mišići se posle meča regenerišu začas. Ranije nisam mogao jako da treniram posle utakmice, a sada već sutradan radim trening istezanja i vežbe iz joge, dok drugi dan komotno mogu opet na teren“.
U nekim prethodnim intervjuima si često isticao da bi voleo da se vratiš u Nemačku, mora li ta Bundesliga?
„Nisam u situaciji da biram atraktivne klubove zbog svega što mi se dogodilo. U Nemačkoj sam proveo pet godina i navikao se na njihov život, mentalitet, fudbal, prija mi sve to. Zato sam sada kao usputnu stanicu odabrao Austriju“.
Onaj ko te poznaje, zna da reprezentacija nije zatvoreno poglavlje. Spreman si da se izboriš za povratak?
„Tako je. Imam 28 godina i svestan sam da mogu još četiri-pet godina da igram na visokom niovu. Oduvek mi je bila želja i san, da budem deo reprezentacije, daću sve od sebe da ponovo zaslužim poziv selektora“.
Malo je čudno sve što ti se izdešavalo u nacinalnom timu posle debija iz snova i gola na oproštaju Dejana Stankovića. Koga kriviš za samo četiri upisana meča?
„Ne krivim bilo koga. Kod Siniše Mihajlovića sam debitovao golom u Novom Sadu, kasnije sam pozivan i kod Dika Advokata, ali se nisam ni zagrevao. Kada sam iz Dortmunda otišao na pozajmicu u Keln, prvih godinu dana nisam igrao i nije bilo logično da očekujem da ću igrati za Srbiju. Ponavljam, zvali su me, ali nisam igrao. Kasnije sam imao bitnu ulogu, sa pet golova i pet asistencija Keln je završio na petom mestu i izborili smo Ligu Evrope. Ipak, niko iz FSS to nije video i nisu me zvali“.
Da li pamtiš kada si odigrao poslednji meč za Srbiju?
„Kako da ne. Bilo je to u junu 2015. godine i to na Evropskom prvenstvu za mlade u Češkoj. Imali smo dobru ekipu, solidnu grupu, dobro otvorili turnir sa Nemcima 1:1, ali je onda usledio pad. Nismo prošli grupu, bili smo razočarani. Posle toga više nisam pozivan“, završio je intervju za Nova.rs Miloš Jojić, koji će srpskim inatom i nemačkom disciplinom učiniti sve da san „pod nazivom dres Srbije“, postane java.
Uskrs i tucanje jajima s Rnićima
Miloš Jojić zahvalan je na svemu nekadašnjem saigraču iz Partizana Nemanji Rniću, s kojim sada druguje u Volfsbergeru.
„Udaljeni smo dva kilometra jedan od drugog i družimo se. Nisam farbao jaja za Uskr, išao sam kod Rnića da proslavimo zajedno. Nemanja je tu sa suprugom, koja je divna, a tu je i njihov sin koji ima 16 meseci. Rna mi je puno pomogao kada sam došao i veliko mu hvala na tome. Ušao je u pregovore s klubom oko produžetka ugovora na još godinu dana, želi još da igra iako ima 35 godina“, ističe Jojić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
