Ne kaže se bez osnova da je sport ogledalo društva. Naročito tradicionalno najpopularniji - fudbal. Ta krilatica je posebno primenljiva u Srbiji još od vremena kada se aktuelna republika još nalazila u velikoj državi.
Čuvena utakmica između zagrebačkog Dinama i Crvene zvezde na „Maksimiru“ se uzima kao simbolički dan početka kraja Jugoslavije, opsada Sarajeva je počela u momentu kada je na „Grbavici“ trebalo da se sastanu Željezničar i Rad, a ko zna šta bi bilo da zbog političkih i ekonomskih sankcija fudbalska reprezentacija Jugoslavije nije bila sprečena da ode na Evropsko prvenstvo 1992. godine.
I tako iz godine u godinu…
„Sve je politika. Da li je sport politika?“, bilo je retoričko pitanje ministra u aktuelnom sastavu Vlade Srbije Branka Ružića.
Tako se i percipira. Tako i jeste. Čak i kada sportisti žele da se odmaknu od toga. Politika je sve. Donosi odluke, dosuđuje, presuđuje svojim toliko jakim oružjem. Svojom voljom.
Političko pitanje je postala i poslednja u nizu pobuna koje su u vezi sa fudbalom.
Nekadašnji igrači Jagodine zatražili su od gradskih vlasti, jedine moguće instance, da reši pitanje zaostalih isplata i da im omogući pristup zarađenom novcu, na šta su pravo dobili i sudskim odlukama.
Moralo se na sastanak sa jagodinskim vladarom, Draganom Markovićem Palmom, koji je rešenja pokušao da da – politički. Mada bi bolji izraz bio – politikantski jer je ponudio da u Jagodini zaposli supruge fudbalera. Umesto novca. Iako, većina njih ni ne živi u Jagodini.
I ostalo je na tome. Na jednom sastanku gde su fudbaleri pokušali da dobiju potvrdu pravde. Sud je ipak, samo „sud“, a politička volja je – politička volja.
Problem u celom slučaju je postojanje, kako fudbaleri ističu, fantomskog kluba Jagodina Tabane, preko koga se vrše raznorazne akrobacije sa tokovima novca, dok stari klub, čije su boje branili, i dalje postoji, u beton ligi sa blokiranim računom.
A novac od transfera nekadašnjih fudbalera i dalje stiže. Gde i kako? Odgovori postoje, ali nezvanični, kuloarski i samim tim nedovoljno jaki da bi mogli da ponude jasno rešenje.
Fudbalerima ostaje da čekaju i da se nadaju nečemu. Ili da krenu putem svojih kolega koji su nastupali za čačanski Borac.
Klub osnovan 1926. godine je ugašen praktično preko noći, posle 93 godine postojanja, sa upisanim dugom od 230 miliona dinara!
Poput igrača Jagodine i bivši članovi Borca su morali da se obrate gradskoj vlasti, ali su nadležni izjavili da nisu dobili pismo, iako je povratna informacija od poštanske službe stigla na adresu pošiljaoca.
Deset dana je bio rok koji su igrači dali vlastima da se oglase i ponude rešenje, takođe u vezi sa novcem koji im nije isplaćen, a koji su zaradili igrama na terenu.
U petak (5. jun) taj rok je istakao, a grupa je već najavila radikalne akcije i „dosad neviđen protest“ i pominjala mogućnost stupanja u štrajk glađu.
Svašta se događalo u srpskom fudbalu, ali to još nije. Videćemo i da li će i taj vid protesta postati deo galerije srpskog fudbalskog folklora.
U albumu već postoji slika jedne utakmice koja nije odigrana jer je klub suspendovan zbog neplaćanja novca jednom igraču.
Čukarički i Rad 2008. godine nisu izašli na teren jer je klub sa Banovog brda odbijao da isplati zaradu tadašnjem igraču Mirku Poledici, čoveku koji se danas nalazi na poziciji predsednika Sindikata profesionalnih fudbalera.
Redovnim, sudskim putem, Poledica je dobio satisfakciju, ali to nije moglo da prođe na normalan način, pošto se našao na meti tadašnjeg visokog funkcionera vlasti i Socijalističke partije Srbije Zorana Bakija Anđelkovića, koji je baš u tom periodu postao član uprave Čukaričkog.
Na drugom beogradskom brdu 2015. godine utakmica je kasnila, pošto su igrači Radničkog iz Kragujevca na gostovanju Partizanu želeli da skrenu pažnju na svoje probleme.
Još jedna društveno-politička pojava – da bi te čuli, moraš da se javiš iz Beograda.
Tihim štrajkom, sedenjem na terenu uoči prvog sudijskog izvižduka, igrači su ukazali na katastrofalno finansijsko stanje u klubu, kašnjenje plata, nedostatak osnovnih sredstava za rad…
Dobili su podršku od kolega u crno-belim dresovima, aplauz je stigao i sa tribina stadiona u Humskoj 1, ali se ništa epohalno nije dogodilo.
Novac nije jedini razlog za protest fudbalera. Igrači Borca su opet bili akteri „neviđene“ okolnosti, kada su, zajedno sa tadašnjim trenerom Nenadom Lalatovićem, posedali na teren.
Njihov golman je degažirao loptu u aut, okretali su leđa sudiji i protivnicima, sve zbog dosuđenog penala za subotički Spartak u 86. minutu utakmice. To je bio drugi jedanesterac na meču za domaće, a gosti su uz to dobili i dva crvena kartona.
Korupcija u srpskom fudbalu? Za predsednika Fudbalskog saveza Srbije Slavišu Kokezu je to „sve demagogija“.
„Sve se svodi na kafanske priče da je negde neko nešto uradio. Još nisam čuo za konkretan primer, nemamo konkretne slučajeve da je dokazano da je neko uzeo novac za nešto. U nekoliko slučajeva su podnete krivične prijave, ali to realno ne znači ništa. Sud je jedini merodavan, ali takvih presuda nemamo“, rekao je Kokeza u intervjuu magazinskog tipa, za kultni list „Bazar“.
Njegov prethodnik na toj poziciji, Tomislav Karadžić, bio je razlog za protest Fudbalskog kluba Crvena zvezda, koji je sproveden kroz akciju „kasnog početka“.
U avgustu 2013. godine meč između beogradskog kluba i Jagodine je kasnio pet minuta sa početkom, kako bi se ukazalo „na namešteno prvenstvo, dogovorene utakmice, crne fondove, sudijske krađe…“
Vredi napomenuti da je upravo Kokeza u tom periodu bio potpredsednik Crvene zvezde… Koji sedam godina kasnije kaže da je sve to na šta je ukazivala uprava čiji je bio član – samo demagogija i kafanska priča.
Ništa se nije promenilo. Ne za sedam, nego za trideset godina. I nema naznaka da će. Osim ako bivši fudbaleri Borca zaista ne uspeju da ustalasaju javnost svojim najavljenim protestom.
Ako bude mogao da čuje glas iz Čačka i ako mera štrajka glađu nije potrošena nedavnom egzibicijom predstavnika vlasti i opozicije, izazvanom jednim pravim štrajkom, koji je na kraju prvi i prekinut – „zbog zagušenja u javnom i medijskom prostoru“.
Pratite nas i na društvenim mrežama: