40
Legendarni Ilija Petković preminuo je u 75. godini, u Beogradu, a njegove živopisne priče mogle bi da stanu u veliku knjigu.
Čuveni stručnjak napustio nas je ove subote u Beogradu… Velika tuga obuzela je srpski fudbal. Otišao je veliki čovek, legendarni igrač, reprezentativac, trener i selektor, koji je u našem fudbalu ostavio neizbrisiv trag.
Mnogo toga imalo bi da se ispriča o velikom Petku koji nikad nije robovao frazama i ispraznim floskulama. Uvek je imao šta da kaže, tako je bilo i u mladosti.
PROČITAJTE JOŠ
Iz arhive Yugopapira stiže životna priča Ilije Petkovića iz vremena kada se opraštao od igračke karijere – razgovarao je Željko Šarčević (TV novosti, 1978.) i priču prenosimo u celosti.
Avgust 1978. Pre deset godina, krajem aprila 1968, kolega Slavoljub Vujović iz „Sporta“ objavio je u svom listu tekst posvećen Iliji Petkoviću, fudbaleru OFK Beograda pod naslovom: „Petko, kako oduševi naciju?“. Koji dan ranije, 24. aprila, jugoslovenska reprezentacija pobedila je Francusku u četvrtfinalu Kupa evropskih nacija sa 5:1, a Ilija Petković, debitant u reprezentaciji, postigao je čak dva gola. Prvi u trećem minutu, drugi u 33. „napravivši smešnom kompletnu francusku odbranu“…
Pre dva i po meseca, Slavo Stojković je u NIN-u, pod naslovom „Poslednja stanica“, objavio napis posvećen istom čoveku i igraču – povodom jednog dramatičnog prizora što se, po završetku utakmice Partizan – OFK Beograd odigrao pred uključenim TV kamerama: jedan mali deo publike, zapenušenih „navijača“ odnosno psovača, pogrdama i uvredama je ispratio igrače časno poraženog OFK-a, posle lepe i fer igre kakva i priliči renomeu oba kluba…
Najstariji i najznačajniji OFK-ovac, Ilija Petković, zaplakao je pred kamerama – ne zbog rezultata, kako je u NIN-u objasnio.
Deset godina je, dakle, proteklo između objavljivanja ova dva napisa, toliko oprečna po svojim povodima. Šta se u međuvremenu – i ranije, i kasnije – dešavalo sa čovekom kome su posvećeni?
ROMANTIČAR IZ „DINARE“
Rođen u Kninu, 22. septembra 1945, Ilija je od detinjstva bio zaokupljen fudbalom, utoliko više jer je sa roditeljima i sestrama živeo preko puta stadiona mesnog FK Dinara. Zvanično je počeo da trenira sa 14 godina, 1959, a već posle dve godine zaigrao je za prvi tim. Ubrzo, zapazili su ga lovci na talente iz jednog od velikih klubova, splitskog Hajduka – i pozvali ga, zajedno sa golmanom Vukčevićem, na probu.
„Nisam u Splitu baš zablistao, ali nisam zbog toga bio razočaran. Bio sam tek u tadašnjem sedmom razredu gimnazije, i nisam ni mislio da napuštam Knin dok ne položim veliku maturu“, govorio je Ilija Petković.
Završivši školu, 1964. je krenuo u Beograd – da studira prava i da oproba sreću u OFK-u, za koji je imao preporuku jednog meštanina, zubara Nebojše Pupovca. Prvu godinu na studijama izgubio je posle preloma noge – to je bila prva u nizu kasnijih ozbiljnih povreda – i time prouzrokovanih izostanaka sa obaveznih vežbi na fakultetu; ali, zato je naknadno, u vreme najveće angažovanosti u fudbalu, završio višu ekonomsku školu – smer spoljne trgovine.
Prvu probnu utakmicu za OFK odigrao je uspešno, ubrzo pošto je došao u Beograd; ali, trebalo je čekati. Jer:
„OFK je u to doba bio veoma moćan klub, razume se ne mislim finansijski, jer to nikad nije bio, nego bogat igračkim kadrom. Tada su u njemu igrali Skoblar, Samardžić, Banović, Gugleta, Milošev, braća Čebinac, tako da je bilo veoma teško ‘upasti’ u navalni kvintet“.
On je, međutim, imao dovoljno strpljenja i upornosti – iako je tokom dve naredne godine imao mnogo više prilika za „stezanje kaiša“ i posmatranje utakmica sa klupe nego za dokazivanje na terenu i za osećanje kakve-takve materijalne obezbeđenosti u profesiji kojoj se već bio posvetio. Tako je Ilija svoju šansu i mesto standardnog prvotimca dočekao tek 1966, kada je klub ostao bez ravno 12 svojih najboljih igrača – koji su u punoj igračkoj snazi pošli u manje ili više uspešnu pečalbu u inostranstvo.
„Ne samo ja, i mnogi drugi tadašnji mlađi fudbaleri dobili su tada šansu da u neku ruku postanu glavni, jer je to bila nagla i gotovo potpuna smena generacija. U to vreme odlazak u inostranstvo još nije bio limitiran sa navršenih dvadesetosam godina, i svaki dobar fudbaler koji je osetio da će napolju moći bolje da zaradi krenuo je, u tom prvom velikom talasu naših fudbalskih pečalbara“.
Ilijina generacija – u kojoj su, po redu kojim ih se on priseća, igrali Santrač, Stepanović, Turudija, Zec, Lukić, Nebojša Đorđević, Vukašinović, Mešanović, Stojanović… već je došla pod udar tog limita, a on sam je zbog toga morao da propusti jednu sjajnu šansu, i tek 1973, s punih 28 godina, pošao je da nešto zaradi u svetu.
Godinama pre toga, pošto su ga talenat i rad bili učinili jednim od najboljih igrača u zemlji, zvali su ga takozvani veliki domaći klubovi, nudeći mu sve ono što „mali“ OFK nije mogao da mu pruži – novac, publicitet, turneje po svetu… Ali, Ilija je ostao veran svojim „romantičarima“. Njima se, posle tri godine provedene u Francuskoj i vratio.
Sudeći po igračkoj formi ispoljenoj u toku poslednje dve godine, nesumnjivo je mogao u to vreme da igra u inostranstvu, sa prihodima u svakom slučaju daleko većim od ovdašnjih. Zašto se ipak vratio?
„Bilo je više razloga, ne krijem ih, ali glavni je taj što više nisam mogao da živim u tuđini, a nije više imalo ni svrhe“.
PELE, TOSATO, PETKO
Ilija Petković je sklon da celokupnu svoju karijeru, sa svim onim njenim zvezdanim časovima što su ga izdigli u prvu postavu naših fudbalera i godinama ga tamo održavali – da sve to opiše u, doslovno, desetak jezgrovitih rečenica. A o toj karijeri, čiji je najbolji deo posvećen OFK-u, knjiga bi se mogla napisati.
Koliko je utakmica odigrao i koliko golova dao za OFK Beograd?
„Nemam neku preciznu evidenciju, ali mislim da sam, računajući zvanične prvenstvene i prijateljske utakmice, za OFK odigrao nešto oko 500 do 600 utakmica, a na njima sam postigao stosedamdeset i nešto golova, tako otprilike“.
Vreme njegovih najvećih dometa poklapa se, svakako ne slučajno, sa periodom najvećih i najtrajnijih uspeha „plavih“ sa Karaburme: od 1968, kada su u svojim redovima bar za neko vreme imali Milutinovića i Šekularca, pa do 1973. godine OFK je u državnom prvenstvu jedanput bio 14, zatim peti, pa četvrti i dvaput treći. Uprkos činjenici da su materijalna sredstva kojima je raspolagao uvek bila smešno mala prema sredstvima drugih klubova, ne samo onih s vrha nego i mnogih sa dna tabele…
„Taj naš OFK je stvarno fenomen, s toliko malo para tolike godine opstajati u Prvoj ligi, to je nešto neviđeno, u svetskim razmerama!“.
PROČITAJTE JOŠ
Fenomen je i sam Petković, po mnogo čemu, pa – između ostaloga – i po tome kako nas je u dva maha reprezentovao u „kolevci fudbala“, Južnoj Americi, u Čileu 1969. i u Urugvaju 1970. U ovoj drugoj prilici, igrao je kao gost nekadašnjeg klupskog prvaka sveta Penjarola iz Montevidea, na međunarodnom turniru čiji su učesnici bili i Penjarolov večiti rival Internasional, zatim Kruseiro, Santos, Kolo kolo, Boka Juniors, dakle, elita klubova Južne Amerike i Inter iz Bratislave, kao jedini evropski klub. Po opštem utisku, o kojem i danas rečito govore isečci iz štampe, Petko je bio „najbolji Evropljanin koji je ikada igrao u Montevideu“, a pritom, pored legendarnog Pelea i čuvenog Tostaoa iz Kruseirosa, treći najbolji igrač turnira!
Prirodno je, dakle, što su svi – pa, možda, donekle i on sam – u njemu već videli novu zvezdu Penjarola; ali, limit od 28 godina već je bio na snazi, a on je imao tek 25 – i tako od basnoslovnog transfera, koji bi i siromašnom OFK Beogradu finansijski dosta značio, nije moglo da bude ništa.
„Ipak, pored same igre i priznanja koja sam za nju dobio, imao sam još jednu veliku moralnu satisfakciju: prema zapažanju našeg tadašnjeg ambasadora u Urugvaju, Udovičkog, za tih dvadeset dana moga gostovanja, o Jugoslaviji je u urugvajskoj štampi napisano više nego za prethodnih dvadeset godina“.
Njegove najsjajnije partije, međutim, tek su dolazile od svih onih stotina susreta u kojima je igrao za svoj klub, u istoriji OFK-a, ali i u analima našeg fudbala, ostaju igre što ih je Petko dao – i kao graditelj igre i kao golgeter – na utakmicama sa Crvenom zvezdom (godine 1972, 4:2, dva gola Petkovićeva); pa sa Železničarom (5:0), u istoj godini kada je taj klub osvojio prvenstvo države; pa sa Fejenordom, ranijim klupskim prvakom Evrope i sveta, kojeg je OFK 1973. pobedio i kod kuće i u gostima, i eliminisao ga iz takmičenja za Kup UEFA.
„To je bila generacija koja je proslavila OFK i donela mu ime romantičara. Mislim, s pravom“.
Posle onog veličanstvenog debija u reprezentativnom dresu, 1968, Petković je – kao standardni reprezentativac – još 45 puta branio boje državnog tima (što je rekord među OFK-ovim igračima), poslednjih devet već kao član francuske ekipe Troa iz istoimenog malog grada. Da nije bilo povreda, verovatno bi bar zaokružio ako ne i premašio brojku od 50 borbi za reprezentaciju.
Savesno ispunjavajući poverene mu tehničko-taktičke zadatke, uglavnom na sredini terena, zadovoljavao se ulogom „pakera“ – igrača koji priprema lopte za realizaciju – odričući se, bez roptanja, čari završnog udarca. U toj ulozi, dao je svoj dragoceni doprinos reprezentaciji na dvema nezaboravnim utakmicama u toku kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1974; na onoj sa Grčkom, u Atini, i na čuvenoj „majstorici“ sa Špancima u Frankfurtu. Od reprezentativnog dresa oprostio se iste godine, posle neuspeha našeg tima u polufinalu Prvenstva.
„Žao mi je što nismo postigli više, iako smo imali veoma jaku ekipu. Za nas, generaciju na zalasku, bila je to velika šansa, ali ispalo je da smo samo ‘omirisali’ Svetsko prvenstvo…“
UMESTO REALA – TROA
Godinu dana pre toga, 1973, navršivši 28. i rešivši da i sam nešto uradi i zaradi u svetu – poput tolikih drugih igrača iz bogatijih domaćih klubova – bio je u prilici da zapeva: potpisao je ugovor sa čuvenim Real Madridom.
„Nije mi toliko bilo do novca, iako njegovu važnost u životu niko ne može da ospori, koliko do toga da zaigram u jednom takvom klubu, da karijeru završim na evropskoj i svetskoj fudbalskoj sceni“.
Ali, nije mu se dalo: Izvršni odbor Fudbalskog saveza Jugoslavije bio je toliko zaokupljen upravo na videlo izišlom „aferom bundi“ da nije imao vremena za rešavanje Petkovićeve, inače sasvim nesporne molbe!
Dani su prolazili i prolazili, formalno izdavanje dozvole je odlagano i odlagano, prelazni rok u Španiji bližio se kraju… Real je kupio drugog fudbalera, a Petko je – sa potpisanim, nevažećim ugovorom u džepu – postao slobodan desetak dana posle roka, i ostao bez kluba. Prihvatio je prvu priliku koja se ukazala, i otišao u mali Troa, klub što se tek probio u francusku Prvu ligu.
„Prevario sam se, pogrešio. Ali ko bi na mom mestu, u tom životnom dobu, čekao godinu dana? Predstojalo je Svetsko prvenstvo, pored ostaloga i velika pijaca za kupoprodaju fudbalera, novih snaga; a otkud sam mogao da znam hoću li ja sa svojih dvadesetdevet godina ući u reprezentaciju i kako ću igrati, da bih, eventualno, posle toga dobio neku povoljniju ponudu?! Čovek se uplaši, pomisli: ovo mi je poslednja šansa“.
Petko je u novoj sredini lepo primljen, postao je čak i kapiten ekipe – što je čast koja se strancima retko kada ukazuje – ali pokazalo se da je Troa ne samo mali i prilično slab nego i, za tamošnje prilike, siromašan klub, bez mogućnosti da okupi igrače koji bi mu obezbedili napredak; povremeni veći uspesi, kao što je bila pobeda nad trostrukim prvakom države Sent-Etjenom u takmičenju za Kup Francuske, nisu u tome ništa bitno menjali.
„Tri godine borili smo se za opastanak u Prvoj ligi, u javnosti nam je poklanjano malo pažnje, nisam imao prilike da pokažem šta znam i koliko vredim, a strancu nije lako da u tuđoj zemlji menja klub… Igrao sam pošteno, ali bez pravog elana; razočarao sam se, opustio, i rešio da se vratim. Rekao sam sebi: ako već treba da se borim za opstanak kluba u Ligi, onda neka to bude moj OFK i moja Liga“.
S takvim iskustvima, mnogi igrači na njegovom mestu bili bi nezadovoljni, ogorčeni, kivni na srećnije ili spretnije kolege; kod Ilije Petkovića tome nema ni traga. Iako najbolje zna šta je sve izgubio, on je miran, sređen, zadovoljan životom, i nema velikih prohteva. Tako se, valjda, ponaša i oseća jedino čovek koji zna da je – u suštini, uprkos svemu – pošteno i dobro obavio svoj zadatak.
Od 1976. ponovo u svome OFK-u, kao verovatno najstariji igrač Prve lige, okružen mladićima – on je još krajem prošle sezone najavio svoj oproštaj od terena, ipak, u interesu Kluba, zaigraće još i ove sezone – bar jedan njen deo. A posle?
„Još ne znam sigurno. Najverovatnije će se u klubu naći nešto; neki administrativno-organizacioni, koordinatorski posao“.
Dakle ne trenerski, ni u kom vidu i stepenu?
„Ne. To je unosan, ali, bar kod nas, i gorak, nesiguran hleb. Sem toga, ja sam kao igrač isuviše duboko preživljavao svaku utakmicu, i pobedu i pogotovu poraz. Uvek ću tako doživljavati OFK-ove poraze i pobede, ali želim da se malo odmorim, bar da ne budem neposredno ‘u vatri'“.
Jedna dugotrajna i blistava sportska karijeta stiže svome završetku – mirnom i nenametljivom, dostojanstvenom, kakva je od početka bila. S kakvim osećanjima će Ilija Petković „okačiti kopačke o klin“?
„Svi stariji igrači kažu da je to težak trenutak. Sigurno će i za mene biti teško da napustim taj lepi zeleni pravougaonik na kojem sam proveo skoro polovinu života, toliko od njega dobio i toliko mu dao… Biće teško, ali godine stižu čoveka svakog časa i s tim moramo da se pomirimo. Mlađi dolaze, treba da im ustupimo mesto koje im pripada!“
Ima li neku želju, u času dok se priprema za rastanak sa „lepim zelenim pravougaonikom“?
„Voleo bih da na moje mesto u Klubu dođe mladić takvih želja, voljenja i htenja kao što su bili moji – pa da ga punog srca gledam sa tribina“.
Verujemo da će Petko sa nekog lepšeg mesta i dalje gledati.
IN MEMORIAM: ILIJA PETKOVIĆ (1945-2020)
Zbogom, legendo: Preminuo Ilija Petković
Karadžić za Nova.rs: Teško mi je, Petko je bio izuzetan
FSS: Petković je ostavio neizbrisiv trag
Partizan se oprostio od Petkovića
Milošević: Petko – ljudska gromada i učitelj
Odlazak večitog romantičara našeg fudbala
Švajcarci se setili šampionskog trenera
Emotivan oproštaj: “Plavi” je znao Petka u dušu
Zvezda: Petko, ostala je velika praznina
Pratite nas i na društvenim mrežama:
