Kako se suočiti sa depresijom: Važno je potražiti pomoć

"Sećam se sebe u predzadnjem naletu depresije, kad ja još nisam znala šta je depresija. Ako razmislimo kako to ljudi definišu, to je nešto kao raziđem se s dečkom, i sad sam u depresiji. Dobijem keca u školi, kako da kažem roditeljima, ja sam depresivna. Ali, to nije to", navela je Veljković.Ona kaže da se osećala kao da nije cela, kao da joj nešto fali."Imate ogroman strah iznutra da se suočite s ljudima oko sebe. Nalazite gomilu nedostataka kod sebe. Kad god se nešto desi, okrivljujete samo sebe. Ne možete da verujete drugima, nego se zatvarate, jer smatrate da svi drugi prevazilaze probleme, a vi ne. Dakle, vama nešto fali, kad ne možete kao drugi ljudi. Sve više se skupljate, strahove trpate negde ispod da niko ne vidi. Ti strahovi ne mogu da nestanu, ne mogu da se izbrišu", rekla je Veljković.Ona je navela da kad strahovi kulminiraju, tad se već zid formirao."Niko drugi više nije važan, ni vi više niste važni. Kad sam na internetu nešto ukucala, izašlo mi Udurženje 'Herc' i onda sam gledala priče četiri žene koje su osnovale to udruženje i onda sam videla da sam to ja, da su to moji problemi, da nisam sama. U jednom momentu sam bila toliko sretna, ne fali mi ništa, dešava mi se nešto što se dešava i drugima. A onda ogroman strah, meni nije dobro. Ne želim da i drugima ne bude dobro. Donela sam odluku da se pridružim i da pomognem da to postane vidljivo, da to ne bude sramota", ispričala je Veljković.Ona je navela da se jako kasno obratila za pomoć i da je prethodno pokušavala sama to da prevaziđe."Razmišljala sam šta želim u životu. Odabrala sam da želim decu. Ne bih mogla bez toga. Mlada sam se udala. Ljubav za decu, briga za decu, ona je pokrivala tu neku bit. Našla sam posao koji me je ispunjavao i on je sakrivao tu tugu i teskobu koju nosim. Mislila sam da sam to prevazišla... Sve je bilo sakriveno. To se samo gomilalo, a ja sam se sve više odvajala od ljudi", rekla je Veljković."Kad sam videla da u zadnjem napadu velike depresije, kad sam plakala u autobusima, kad je teskoba izlazila na sve pore moga bića, ja sam onda shvatila da ću da dignem ruke od sebe. To se do tad nije dešavalo. Onda sam tek tada otišla kod lekara", navela je ona.Psiholog Aleksandar Dimitrijević rekao je da mnogi ljudi u prvom trenutku ne znaju šta je to što ih muči."Ono što bi bilo veoma važno je da ih ohrabrimo da kada ih nešto muči, kada osećaju da se nešto promenilo, da sa drugima ljudima razgovaraju, počev od svojih najbližih prijatelja, bračnih prartnera i članova porodice, pa, ako je neophodno, da razgovaraju sa profesionacima i od njih dobiju neka tumačenja i savete", izjavio je on.Dimitrijević je istakao da ono što može da bude najproblematičnije je kombinacija toga da "ne znam šta mi se dešava, ali se ne usuđujem da progovorim o tome i da to sa bilo kim podelim, jer se bojim osude"."Jer se bojim da će me svi odbaciti. I onda problem raste u meni, ja ga krijem od drugih dok ne eksplodiram", naveo je on.Dimitrijević je dodao da je tuga prirodna reakcija na izvestan gubitak i što nam je osoba bila bliskija i važnija i što je gubitak neočekivaniji, tuga će biti intenzivnija."Mi očekujemo da ona traje određeno vreme. Ako je nema, mi se zbunimo i pitamo se u čemu bi mogao da bude problem sa reakcijom te osobe. Takva situacija se naziva kriznim stanjem ili kriznom reakcijom na gubitak i ponekad može da traje i do godinu dana, a da mi ne smatramo da je u pitanju depresija... Ona se pojavljuje kod mnogih ljudi u situacijama kad nema nikakvog vidljivog gubitka u prethodnima danima ili sedmicama, ali vi se, citiraću Jovanu Gligorijević, budite svakog dana sa tim čudovištem, sa tim teretom, ne znate kako da počnete dan, ne znate šta da radite, ne znate kako sebe da podnesete..., a vidljivog uzroka u spoljašnjem svetu u socijalnim događajima nema", rekao je on.https://youtu.be/yzIr-WeULS4Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram