Svetski dan zaštite životne sredine Srbija dočekuje sa dva neslavna rekorda – Vinča je najveće smetlište u Evropi, a Veliki bački kanal najzagađeniji vodotok u Evropi. Sa Igorom Jezdimirovićem, predsednikom udruženja Inženjeri zaštite životne sredine, razgovarali smo o tome kako sve uništavamo svoje okruženje i ima li rešenja za ovaj hronični problem.
„Bez zdrave životne sredine nema zdravog čoveka i zdrave nacije. Nažalost, kod nas su problemi nebrojeni i oni su decenijski. Svi su uglavnom zasnovani na tome što oni koji odlučuju ne razumeju potrebu za ulaganjem u zaštitu životne sredine. To ulaganje nije interesantno za naše donosioce odluka jer se ne može kapitalizovati u kratkom vremenskom periodu“, kaže Igor Jezdimirović.
Onda često čujemo kako nema dovoljno para i kako je sve to skupo.
„To je laž. Srbija odvaja jedva polovinu prikupljenih sredstava od ekoloških taksi na zaštitu životne sredine. Fond za zaštitu životne sredine je ukinut 2012. godine, a on je bio nadležan za investiranje od tih ekoloških taksi. Sada se prikupljena sredstva slivaju u budžet i onda zavise od dobre volje – da li će i koliko biti utrošeno u ove svrhe. I onda preko 50 odsto sredstava za zaštitu sredine ide u druge svrhe.“
Zato naš sagovornik tvrdi da ne stoji priča da nemamo para. Uz to, pokazalo se da bi se i privredni rast unapredio kada bi se povećala ulaganja u životnu sredinu.
„Nažalost naši donosioci odluka su na to ostali potpuno gluvi, a pitanje životne sredine se javi obično kad se suočimo sa problemima. Tako je bilo i relativno skoro kada je vazduh bio nesnosno zagađen, em se video golim okom, em nije moglo da se diše.“
Jezdimirović govori i o glavnim uzrocima zagađenja vazduha, i u Beogradu i u u manjim mestima.
„U Beogradu je vazduh uglavnom zagađen zbog termoelektrana, zbog zagađenja iz energetskog sektora, a tu su i individualna ložišta, automobili. Kad se iskombinuju i nepovoljni klimatski uslovi kao početkom godine, onda to zagađenje ne može da ode i pravi stravične probleme. Zatim, u Zrenjaninu ne postoji volja da se zatvori kafilerija i da se na adekvatan način uništava animalni otpad i onda nastaju ogromna zagađenja i smrad koji se širi gradom. S druge strane, Valjevo ima nepovoljnu klimu, u kotlini je, pa zagađenje ne ide gore i uz industrijsko zagađenje i ložišta, eto problema“, kaže naš sagovornik.
Dakle, osnovni problem je što nema rešenja za dobijanje energenata iz obnovljivih izvora,
„Pre svega, mora da se uradi energetska efikasnosnost objekata, da se smanji potrošnja toplotne i električne energije, moraju da se ubace solarni izvori energije.“
A jesu li oni skupi i neizvodljivi kod nas kao što mnogi pričaju?
Pročitajte još:
„A koliko košta jedan život, dete sa astmom, svi oni koji su oboleli zbog nezdravih čestica? Podaci iz inostranstva kažu da kod nas 15.000 ljudi umre od zagađenja vazduha. Koliko koštaju ti životi? A naši krovovi su idealni za solarne panele. Cena dobijanja energije iz solarnih kolektora je slična ili čak i niža od one od uglja, jer ono što vidimo na računu za struju nije ono što plaćamo. Ne zaboravimo da je EPS subvencionisano preduzeće“, nastavlja Igor Jezdimirović.
Na sve to jasno je da smo svi u pravom vrzinom kolu – od zagađenja ljudi se razboljevaju, moraju da se leče, to opterećuje zdravstveni sistem, a i veliki novac iz budžeta ide na zdravstevnu zaštitu. I sve tako ukrug.
Svega 10 odsto otpadnih voda u Srbiji se prečišćava, što znači da sve ostalo, 90 odsto onoga što i industirja i ljudi ostave za sobom ide u reke.
„Tako se u Boegradu na lepim kejevima u reke direktno izliva fekalna kanalizacija. A ribari tu pecaju jer tu najbolje grize. To je pitanje civilizacijskog cilja Srbije, pitanje strateškog opredeljenja – hoćemo li da budemo moderna i zdrava životna sredina ili razorena i prljava životna sredina…“, kaže Jezdimirović.
Igor Jezdimirović ističe da je oko 80 odsto teritorije Srbije pokriveno sistemom prikupljanja otpada, što znači da dobar deo stanovništva i dalje nema kome da preda otpad, pa se snalaze gde stignu.
„Najveći deo komunalnog otpada odlazi na nesanitarne deponije. Te nesanitarne deponije se od divljih razlikuju samo po tome što su se neki ljudi dogovorili da tu bacaju smeće, a za divlje se nisu dogovorili. Posledice na životnu sredinu su identične.“
Zato smo ujedno i tako daleko od reciklaže jer je problem sa prikupljanjem smeća, a kamoli sa razvrstavanjem bez kog reciklaže nema.
„Nije da nema novca, nema političke volje. Problem je i sa ambalažom za zaštitu bilja koje koriste poljoprivrednici. Jednostavno nemaju kome i gde da ga daju, a ne mogu zauvek da ga čuvaju, da budu savesniji od države, pa on završi na rubovima njiva, u vodotokovima“, nabraja Jezdimirović.
Nije tajna i da imamo velikih problema neadekvatnim otklanjanjem otpadnih voda
„Tu su polupropusne septičke jame, pretvaranje bunara u septičke jame kad dođe vodovod… Nama su prvi izdani pijaće vode zagađeni fekalijama. Onda da bismo pili kvalitetnu vodu moramo da kopamo dublje a tamo su arsen, radijum… Zamislite državu koja hoće sebe da smatra evropskom, a 16 godina u Zrenjaninu nema pijaću vodu. I dobar deo vode u Vojvodini nije za piće“, ističe Jezdimirović
Ovo teško pitanje već duže vreme potresa Srbiju, jer se tako direktno i ozbiljno tiče i životne sredine i egzistencije ljudi.
„Ta vrsta gluposti će verovatno da stoji u analima kako ne treba čuvati životnu sredinu. Mi smo od zaštite životne sredine došli do toga da se biološki minimum nije ispoštovao i da se bukvalno reke guraju u cevi, a ljudi teraju sa svojih ognjišta. To ne može da se oprosti. Zato je 13. juna veliki skup protiv mini-hidrocentrala“, otkriva naš sagovornik.
Uništavanje zaštićenih područja je ogromno, a uz to ga prati veliki apsurd.
„Nama se nacionalni parkovi 100 odsto finansiraju od seče šuma što je apsolutno kontradiktorno – sečete šumu da biste finansirali nacionalne parkove od te drvne mase koju ste izvukli. Taj model je neodrživ i pokazuje nedostatak volje da se nešto uradi. Trenutno na Fruškoj gori imamo privatizaciju dela nacionalnog parka, tj vraćanje imanja manastirma, ali važno je znati da se i kod onog što je u privatnom vlasinštvu a na zaštićenom području moraju poštovati mere. Kad nemate funkcionalni sistem koji to štiti, onda svako radi šta hoće.“
Velike fabrike takođe su veliki problem.
„Filteri direktno utiču na kvalitet vazduha. Stranim investitorima se ovde sve obećava. Bilo ko od njih do 2025. može da pušta recimo u naše reke šta god hoće. Kad treba da se gradi neka fabrika, pa se zapitamo šta ćemo ako ne stavi filter, sve se reši uz obrazloženje da je veliki broj nezaposlenih.“
Zato je, kaže Jezdimirović, važno da se mere poštuju , da se unapredi rad inspekcije, pa da sudije i tužioci oštro kazne one koji zagađuju životnu sredinu.
„Dan zaštite životne sredine dočekujemo sa vea neslavne titule – Vinča je najveće smetlište u Evropi, a Veliki bački kanal najzagađeniji vodotok u Evropi. Uz to, Vojvodina je najmanje pošumljena oblast u Evropi. Možemo da budemo evropski rekorderi u pogrešnom upravljanju životnom sredinom“, napominje Jezdimirović.
Srećom, kako kaže, sve je više onih koji su svesni značaja zaštite životne sredine. Svesni su i da ako svi mi ne budemo vodili računa o tome, niko neće.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare