0
Početkom epidemije - a potom i tokom aprila i maja - delovalo je da će koronavirus da se "smiri" preko leta, te da će se ekonomija do sada koliko-toliko vratiti u pređašnje stanje.
Međutim, druga polovina juna, a, evo i juli, pokazali su da je ta nada bila uzaludna, te da koronavirus i dalje diktira način života, a deluje da će tako još dugo i da ostane.
Na taj način su bojazni o predstojećem neminovnom ekonomskom padu pojačane. Profesorku Ekonomskog fakulteta Danicu Popović pitali smo – šta nas čeka na jesen?
– To bi mogao da kaže samo neko zna da kaže šta će biti sa epidemijom. Optimistički scenario je bio da će do leta epidemija da se ugasi i da se pojavi privredni rast koji će ići oblikom latiničnog slova “V”. I ja sam navodila taj primer španske groznice iz 1918. kada se privreda na takav način oporavila – veliki pad, mnogo žrtava i gubitaka, pa veoma brz rast.
Sada, ono što se vidi, jeste da ćemo mi sigurno imati oporavak nalik latiničnom slovu “W”, a u ovom obliku: “WW”. A veoma loš scenario bi bilo da ni nema oporavka, odnosno da privredni rast bude u obliku slova “L” – nagli pad, bez rasta. Treba se truditi da se to ne desi.
Kako da se trudimo?
– Postoje mere koje bi država trebalo da sprovede. Jedno je da i dalje u oslobodi privrednike od plaćanja poreza, da im Narodna banka nanovo odgodi plaćanje kredita, dok treća mera, koja je do sada primenjivana – isplata minimalnih ličnih dohodaka – izgleda nema načina da bude nastavljena. Procene govore da više novca za to nema i to je jako veliki problem. Kad dođe jesen, kad troškovi života porastu, a ne bude novca za minimalne nadnice…
Dakle, država će morati još da se zadužuje.
– Jedan od načina je taj. MMF je ponudio 1,2 milijardi evra za saniranje posledica epidemije, po kamatnoj stopi 1%, a predsednik Vučić je to odbio, govorio je da imamo devizne rezerve, i šta sve ne.
Postoje tvrdnje da mi taj novac od MMF-a nismo mogli da uzmemo, jer je to novac za platni bilans, a ne za budžet, a mi nemamo problem sa platnim bilansom.
– Nemamo još, ali ćemo da imamo. Te smo pare odbili, ali smo posle smo emitovali obveznice u iznosu od dve milijarde evra po kamatnoj stopi od preko 3,5 odsto, znači, najmanje tri puta skuplje nego što je MMF nudio. Zašto – da li tu ima manje kontrole, da li te pare mogu lakše i opuštenije da se troše nego pare MMF-a, zaista ne znam, ali mi se čini da je ovde bilo i mnogo neznanja.
Nedavno su istekla tri meseca tokom kojih je država uplaćivala zaposlenima minimalac. Uslov za ove minimalce je bio da poslodavci te zaposlene moraju da zadrže još najmanje tri meseca. Šta sledi nakon toga, mogu li ta otpuštanja nakon još tri meseca, od novembra, da se nekako spreče?
– Jedini način kojeg mogu da se setim jeste japanski model. U Japanu tradicionalni način formiranja zarada jeste da je 40 odsto zarade garantovano, a sve preko 40 odsto je neka vrsta profita. Koliko god raste profit, toliko će rasti i nadnica. Ali, ako firma krene naniže, onda će i nadnice da padaju, do tih 40 odsto, ali neće biti otpuštanja.
Ima mnogo firmi koje neće imati ni minimalac da isplate – u turizmu, hotelijerstvu – tu nema prihoda uopšte.
– Apsolutno, tu nema razgovora, i u tim slučajevima bi država stvarno trebalo da pomogne. Dakle, ukoliko se daje finansijska pomoć, ne treba je davati svima, već samo ovima koji su pred pretnjom velikih otpuštanja, da se požar tamo gasi finansijskim sredstvima i da se tim sektorima pomogne. To se, naravno, odnosi na sektor usluga u najvećoj meri, u nešto manjoj meri na industriju, i u najmanjoj meri – na poljoprivredu, koja će najmanje da strada.
Više puta je najavljeno da neće biti smanjivanja plata u javnom sektoru, a ponegde se pominje da će krajem godine biti i povećanja. Ima li to ikakve logike u ovoj situaciji?
– Podaci koje mi dobijamo su jako nelogični. Poslednji podatak koji sam videla jeste da je ministar Đorđević rekao da je u toku pandemije povećan broj zaposlenih, i ne znam uopšte kako bi to moglo da se komentariše. Ispada da je zaposlenost porasla u sektorima gde je najviše trebalo da padne – usluge smeštaja, trgovine, popravka motornih vozila… tu najviše raste zaposlenost.
Pa kako?
– Na to pitanje može da odgovori samo taj koji je to izgovorio. Jedna od stvari koje je predsednik Vučić rekao na početku jeste da neće Srbija da padne 3 odsto kako predviđa MMF, nego ćemo mi da ostvarimo nulti rast ili čak pozitivni rast. Tako da se uopšte ne zna koliko su te izjave političke, a koliko zaista imaju neke statističke osnove. Na to ne umem da odgovorim.
Najavljeno je i izdavanje korporativnih obveznica, može li to nešto da pomogne?
– Srbija nema iskustva sa korporativnim obveznicima. Zbog toga je, naročito u uslovima pandemije, uspeh te emisije je pod velikim znakom pitanja. Teško da će privatni sektor u doba pandemije pokazati veliki interes za korporativnim obveznicama. Ali, ako je reč o tome da te obveznice redovno otkupljuje Narodna banka, onda imamo ozbiljan problem. To bi bio novi prozor za rast nekvalitetnih obveznica, kao i za rast fiskalnog deficita, koji bi finansirala Narodna banka.
Narodna banka Srbije je omogućila produženje otplate potrošačkih kredita za dve godine, znači da je i njima jasno šta se sprema.
– To je dobar znak za sve koji koriste te kredite, da će u sledećem periodu da im bude lakše. To je, čini mi se, jedna zdrava i odgovorna mera.
Deluje da je Narodna banka mnogo češće i mnogo ranije izlazila sa konkretnim merama, nego država – još u martu je NBS smanjila referentnu kamatnu stopu, omogućila moratorijum, a država je tek nakon skoro dva meseca izašla sa nekakvim predlozima mera.
– Pa ne možemo mnogo da ih osuđujemo. Ova situacija je za sve nova i nepoznata. Ne možemo da očekujemo da su oni neki supermeni koji sve znaju gde je trebalo reagovati u prvom trenutku. Pa, nisu oni Novak Đoković, da stoje na terenu sa reketom, spremni i našpanovani. Nisu nikad igrali tenis sa kovidom, a sad su dobili i reket i kovid, i ne znaju gde će. Ne treba ih osuđivati.
Objektivno, ne znam ko bi od nas, da nas stave na to mesto, sa ovakvim propustima koji se svuda javljaju, reagovao na pravi način. Tako da ih treba podržati, jer prave više logičnih i dobrih poteza od loših. Od tih loših, svakako je bila ona raspodela 100 evra pred izbore, gde su otišle ogromne pare: preko 600 miliona evra, a toliko je skupljeno za tri godine od penzionera kad su im smanjivane penzije.
Srbija je mala zemlja, skromnog budžeta i plitkog finansijskog tržišta, ne možeš takvu meru da uvedeš. Te pare, ako se uvede ponovo takva mera, penzioneri će morati tri godine još da otplaćuju. Ta mera je bila prilično loša, jer od tih 100 evra je, najverovatnije, najmanji broj ljudi kupio domaću robu. Sve te pare su otišle u Italiju ili Nemačku, tako da je ta mera i loša i ispraznila je budžet. Ali, ostale mere su uglavnom bile u skladu sa merama koje su se primenjivale u drugim zemljama.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
