0
Kada je krenula pandemija koronavirusa, kompanije su prvo bez posla počele da ostavljaju neprijavljene radnike ("na crno"), na privremeno-povremenim poslovima, pa one angažovane preko raznih agencija “na lizing”, a sada i radnike sa ugovorima na određeno. Neke među ovim kompanijama su i strani investitori koji su, inače, dobili državnu pomoć da bi zaposlili radnike i započeli posao u Srbiji. Ironija je što ništa od ovoga nije prepreka da sutra dobiju novu pomoć države, u okviru upravo usvojenog paketa mera za podršku privredi.
Kako odmiče vanredno stanje, tako sve češće iz privatnih kompanija stižu priče o radnicima koji ostaju bez posla. „Na red“ su, po svemu sudeći, došli zaposleni po ugovorima na određeno vreme. Kod njih se ugovor ne raskida, već se jednostavno – ne obnavlja.
Tu praksu su počele da primenjuju i neke strane kompanije koje su dobile državnu pomoć kako bi započele svoje poslovanje u Srbiji. Prema nezvaničnim podacima sindikata, u stranim kompanijama ima nekoliko desetina hiljada radnika koji rade po ugovoru na određeno vreme.
Nova uredba Vlade o ekonomskoj pomoći države privredi tokom epidemije kompanijama dozvoljava da „ostanu“ bez ovih radnika na određeno vreme, ukoliko im istekne ugovor, i da svejedno dobiju državnu pomoć.
Tako, „Hačinson“ u Rumi početkom aprila nije obnovio ugovor sa 81 radnikom koji je sa kompanijom imao ugovor o radu na određeno vreme (navodi Inspekcije rada), mada su informacije Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE išle i do brojke od 300 radnika.
„Norma grupa„, koja posluje u okviru Industrijske zone u Malom Bajmoku kraj Subotice, ugovore nije produžila sa stotinak radnika koji su bili po ugovoru na određeno. O tome da ne treba da dođu na posao obavešteni su telefonom, uoči uskršnjih praznika. Među njima ima onih koji su, kako je potvrđeno za Nova.rs, nekoliko godina radili za istom mašinom – prvo preko agencije za ustupanje radnika, a potom preko ugovora na određeno direktno sa poslodavcem. Na pitanja Nova.rs upućena ovoj kompaniji u petak, 10. aprila, odgovora još nema.
Govoreći o pojavi koja je sve češća, dr Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo navodi da postupanje poslodavaca nije nezakonito samo po sebi.
„Ali, pravo pitanje je – zašto je taj radnik imao ugovor o radu na određeno vreme, a ne na neodređeno? Na njega poslodavac najčešće ne može da da dobar odgovor“, kaže Reljanović za Nova.rs.
Nedostatak nadzora i volje da se primeni zakon na strane investitore, kako kaže, doveo je do toga da sada postoji veći broj ljudi sa ugovorima na određeno vreme, nego što bi trebalo da ih bude. Kako ugovori ističu, poslodavci potpuno legalno mogu da ih – ne obnove.
“Ovo je samo naplata onoga što smo ranije loše radili. Poslodavcima je dozvoljavano da drže veći broj ljudi na određeno, iako Zakon o radu to ne dozvoljava. Štaviše, preduzeća mogu da zaključe sa zaposlenima ugovor o radu na određeno vreme samo kada postoji neki oročeni posao koji treba završiti u određenom roku, zbog privremenog uvećanja obima posla i slično – u određenim situacijama kada je neki posao kratkoročan”, kaže Mario Reljanović.
On ističe da je Srbija na početku talasa dolaska stranih investitora imala situacije da pojedini od njih zapošljavaju i 90 odsto, pa i 100 odsto radnika po ugovoru na određeno vreme.
„Ti ugovori sa zaposlenima su se na mesec ili tri meseca produžavali, ili nisu, što je nezakonito. Inspekcija rada ni u jednom takvom slučaju nije intervenisala, i svaki put kad utvrdi da postoji ugovor o radu, bez obzira što je nezakonito zaključen na određeno vreme, Inspekcija rada nije nalazila da je tu povređen zakon. Praktično je dozvoljavala poslodavcu da ima diskreciono pravo da to privremeno povećanje obima posla traje onoliko koliko taj poslodavac odredi“, objašnjava Reljanović.
Zakon o radu, inače, dozvoljava preduzeću koje je novoupisano u APR da prve tri godine svoje zaposlene drži po ugovoru na određeno vreme, a posle toga ovakve ugovore može da sklapa samo zbog privremenog posla.
Međutim, država je tu poslodavcima gledala kroz prste.
„Dešavalo se da 50, 60, pa i 70 odsto ljudi bude na određeno vreme, a u početku čak i svi, jer zakon poznaje tu mogućnost da u prve tri godine poslovanja poslodavca bude više zaposlenih na određeno vreme. Međutim, njih niko nije posle te tri godine kontrolisao – da li su sa ugovora na određeno prešli na ugovore na neodređeno vreme“, objašnjava Reljanović.
Zakonska regulativa bi mogla da bude preciznija, saglasan je naš sagovornik. Međutim, kako ističe, ni ovo malo što imamo u Zakonu o radu se – ne poštuje, država na to ne reaguje i to sve stvara uslove da budemo upravo tu gde smo sad.
„Sada je to ponašanje poslodavaca potpuno zakonito. Ako se oni ugovorom o investiranju obavežu da će imati 300 zaposlenih, sve što oni treba da urade jeste da održe tih 300 zaposlenih. Obično je taj broj u ugovoru utvrđen kao minimum, pa neki imaju i duplo više zaposlenih nego što moraju. Tako, sada mogu komotno da smanjuju broj zaposlenih, a da time ne prekrše ni ugovor, da ne ugroze subvencije ako ih još imaju, a ne prekrše ni zakon. Ali to je samo zato što im se tolerisalo prethodno kršenje i što je država omogućila da zaposleni dođu u nezavidnu situaciju“, kategoričan je Mario Reljanović.
Novom Uredbom o fiskalnim pogodnostima i direktnoj pomoći privrednicima predviđeno je da na pomoć mogu da računaju samo oni koji od početka vanrednog stanja nisu otpustili više od 10 odsto ukupnog broja radnika. Jasno je već da u taj broj ne ulaze „nevidljivi“ radnici koji rade po ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, kao ni oni iznajmljeni preko raznih agencija – da ne pominjemo one koji rade neprijavljeni, „na crno“. Međutim, država u tu grupu uračunava i radnike po ugovorima na određeno.
„Privredni subjekti u privatnom sektoru mogu da koriste fiskalne pogodnosti i direktna davanja propisana ovom uredbom pod uslovom da počev od 15. marta 2020. godine pa do dana stupanja na snagu ove uredbe nisu smanjivali broj zaposlenih za više od 10 odsto, ne računajući zaposlene koji su zaključili ugovor o radu na određeno vreme…“, navodi se, između ostalog, u ovoj uredbi.
Milorad Panović, predsednik Granskog sindikata industrije, energije i rudarstva “Nezavisnost”, navodi da postoje i drugačiji načini da se kompanije „nose“ sa krizom koju je donela pandemija koronavirusa.
„Pozitivan primer je ‘Džonson elektrik’ iz Niša. Tu je poslovodstvo selo sa sindikatom i dogovorilo se da nema otpuštanja i da će svi narednih 15 dana imati smanjenje zarade, a procentualno najviše oni koji najviše i primaju. Od radnika do menadžera. Ta kompanija ima oko 1.800 radnika od kojih je 400 zaposleno po ugovorima na određeno. Svi ostaju na poslu“, istakao je Panović za Nova.rs.
Kada je 2008. bila svetska ekonomska kriza, kako navodi, u Nemačkoj su seli predstavnici unije poslodavaca, sindikata sa premijerkom i dogovorili se – zarada je smanjena sa 10 na osam evra na sat.
„Uvek postoje mehanizmi, ako postoji dobra namera da iz krize svi izađu što bezbolnije. Ponašanje poslodavaca koji zaposlenima na određeno ne obnavljaju ugovore po isteku nije protivzakonito, ali – nije ni moralno. U svakom slučaju trebalo je voditi računa o ljudima, radnicima. Da odu na dostojanstven način, a ne obaveštavati ih telefonom da više ne dolaze na posao“, ističe Panović.
Jedan od uzroka ovakvog današnjeg stanja je, smatra, i to što od 2000. godine nismo imali jasnu strategiju i viziju kakva industrijska zemlja hoćemo da budemo.
Ovaj sindikat, inače, uputio je 7. aprila otvoreno pismo premijerki Ani Brnabić i ministru finansija Siniši Malom, u kojem su tražili hitno reagovanje Vlade, upravo zbog problema sa kojima se suočavaju mnoge inostrane kompanije koje imaju svoje fabrike u Srbiji.
Otkazi za više od pet odsto radnika u 26 kompanija
Prema podacima Ministarstva rada, tokom vanrednog stanja, otkako je uvedena mogućnost elektronskog prijavljivanja na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, na evidenciju NSZ prijavilo se 4.849 zaposlenih. Ukupno 26 kompanija otpustilo više od pet odsto zaposlenih.