Podeli
Foto: Nova.rs

A bre ljudi... Parkovi, prolazi, ulice i hodnici zgrada na Karaburmi su vaši već godinama, niko vas ne prekida, ne remeti, svako okrene glavu, nastavi svojim putem. Imate slobodu da se na klupici bodete u podne dok se klinci vraćaju iz škole i predveče kad starci izvode svoje pudle. Svako vreme i prostor je vaš ali zašto, sunce mu poljubim, špriceve bacate gde stignete?

Jednom mi je čak i to bilo smešno. Vraćam se s posla i naletim na kašiku, upaljač i neku torbicu na stepenicama pre nego što sam ušla u stan. Sad je taj mlad i fin komšija, što je dilovao, u zatvoru, a puštali su ga, nije da nisu, nekoliko puta su ga skupljali i puštali i svaki put klinci bi pohrlili kod njega na dozu čega god. A njemu bilo teško da ih odbije. Kriza jbg. Tad kad sam našla kašiku i ostalo – još je radio.

Uletim besna u kuću, kažem eno neko ostavio pribor ispred vrata. Kakav pribor, pita deda. Kažem – ma kašiku i špric. “To je bre sine neko ručao pa mu ispalo”, kaže on mrtav ozbiljan. I kako da mi ne bude smešno.

Pročitajte još:

Prvi put kad sam krenula u akciju skupljanja bačenih špriceva po parku, dete mi je bilo malo i čula sam ga kako drugaru preko telefona zakazuje fudbalicu “na terenu, nađemo se tamo kod špriceva”. Ja se izbečim, uzmem ga za ruku i zamolim da me odvede tamo. Na fudbalskom terenu i oko njega stegla zima. Stvarno – gomila špriceva, neki smrzli – pola pod zemljom, pola vire, neki s kapicama, neki s iglama koje zjape. Izvučem rukavice, krenem da skupljam, malo mi bila frka jer je bilo onih upornih koje sam povuci – potegni da bih ih izvukla. Za pola sata oko 30, 40 komada u kesi. Popizdim. Odem kući, okrenem policiju da ih pitam nešto.

Prebaci me centrala na NN policajca, ja mu kažem koliko god mogu smireno – deca se igraju tamo, stalno je puno igala, skupila sam sad nešto, možete li nešto da uradite za decu i ljude sa zadnje na Karaburmi. On meni: “Pa gospođo nismo mi škole učili da bi špriceve skupljali.” Malo se nasmejao i što uopšte zovem. Izgubim momentalno i mrvu one smirenosti. “Kaže se ‘da bismo špriceve skupljali’, valjda ste to u tim školama naučili, a pošto ste vi prekvalifikovani da zaštitite nas, a ja nisam, samo mi recite kako da se reši taj problem!”

“A ne znam ti ja, možeš da prijaviš kad se drogiraju, pa ako su još tu dok mi dođemo, onda možemo da ih malo privedemo…” Spustim slušalicu. Probala sam i sa Gradskom čistoćom i zelenilom. Ništa.

Ništa već 15 godina, koliko brojim, skupljam, ćutim… U međuvremenu izbegavam da gledam dole, koračam k’o po jajima da ne probodem cipelu, ali nekad moram da pogledam jer imam psa, pa skupljam za njom ono što vlasnici pasa nikad ne skupljaju. Juče prolazimo pored kante i eno ga – špric. Tu, 10 cm od đubreta, na zemlji. Ima onu navlaku zaštitnu, gurnem malo nogom, spadne plastika, nemam rukavice, ne mogu da ga ostavim, igla je na izvolte, a ljuljaška blizu. I šta sad, dignem za drugi kraj, i bacim u kantu. Posle sam prala ruke 15 nepreporučenih minuta.

I sad moram da se obratim gospodi narkomanima s Karaburme jer nijednu službu ovo ne zanima.

Aj kad se uradite, utrošite još sekund vremena da bacite to u đubre, ima kanti, nije teško, nije park samo vaš, deca nose patike s mekanim gumenim đonovima, svašta uzimaju u ruke, psi imaju meke jastučiće. Iz moje vizure isto je da l’ si džanki što baca svoja govna po parku il’ komšija što gađa klince flašama od piva s trećeg sprata, jer mu smeta buka. U oba slučaja prvo pokušam da shvatim zašto, pa tek onda popizdim. Jer stvarno nema razloga, dovoljan je zamah rukom. Može? Hvala unapred.

***

Bonus video:

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar