50 razloga zašto Novobeograđani ne prelaze Brankov most

Lifestyle 24. okt. 202021:54 > 22:5449 komentara
Podeli:
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Svakog dana malo pre 17 sati pred Brankovim mostom u pravcu grada napravi se saobraćajni kolaps, nervozni vozači trube do iznemoglosti, psuju, izleću na ulicu da se svađaju; na stanicama tužne, iscrpljene face ljudi već pomirenih s tim da suviše vremena provode čekajući autobus; a sunce tone tamo negde iza Geneksa i ja nabacim najveći smešak i pevušim dok biciklom idem u suprotnom pravcu od celog tog haosa. Zadovoljna što ne moram da prelazim most.

Ne znam ni kad sam postala jedna od tih koji „ne prelaze most“. Nisam bila ranije, iako sam praktično celog života na Novom Beogradu, i uvek mi je bilo smešno kad se ljudi oko mene prenemažu za izlazak u grad, jer – što ne bismo izblejali na keju? A realno, do centra nam treba 15 minuta autobusom. Međutim, nema to veze ni s vremenom ni s udaljenošću.

Nove komšije koje su se doseljavale iz praktičnih razloga da budu bliže svojim fensi kancelarijama to možda nikad i neće razumeti, ali ako ljude koji su odrasli po Novom Beogradu pitate – većina će vam reći da most ne prelazi bez jakog razloga.

Pročitajte još:

U poslednje vreme, otkad mi je i radno mesto na Novom Beogradu, i ja ih sve manje imam i često hvatam sebe kako prevrćem očima na predlog da se ode čak i do Knez Mihailove u šetnjicu, onako opušteno, besciljno, kao nekad. Prevrćem očima i na to “kao nekad” – centar Beograda mi svaki put izgleda sve prazniji, osakaćeniji, a palme ću gledati na moru, na Kalemegdanu mi nisu čak ni smešne.

S druge strane, ako sam nekad i bila sklona da poverujem onima koji su Novi Beograd svodili na “betonsku spavaonicu”, danas mi to veze sa životom nema. Jer, ovaj kraj živi u svom ritmu, po svojim pravilima, dišući punim plućima svojih zelenih parkića i prostranih bulevara, kakvih centar grada više baš i nema. I potpuno osećam sve razloge zbog kojeg Novobeograđani ne vole da prelaze most. Popisala sam neke koje sam čula u poslednje vreme.

Daleko mi je, a i nema ništa po gradu.

Sve što mi treba je u kraju – od pošte do pijace.

Jesi ti videla kakav je haos ka centru? Šta mi to treba?

Ne volim da ulazim u bus, posebno sad kad je korona.

Sigurnije mi je u mom betonskom bunkeru. Grad je džungla.

Ovde sve znam i svi mene znaju.

Bolja je ekipa, ovde su ljudi uvek bili skupljeni sa svih strana, različiti, ali u gomili kao turšija.

Nekako je Beograd uvek imao tu notu višeg staleža, pegla mi se od toga.

Pa, lepši mi je Zemun za švrćkanje.

Sad sam navikla da svuda idem bajsom, to po gradu ne mogu.

Posao mi je ovde. I kuća mi je ovde.

Imam izlaz na dve reke predivne, šta ću s druge strane mosta?

Beograd mi nema dušu kao nekada. Novi Beograd je još čuva.

Mnogo dobrih drugara iz grada je otišlo na neko bolje mesto.

Da iskoristimo NBG do maksimuma, dok ne upropaste i njega. Ačujem da planiraju.

Ja više nikog ne znam u centru.

Brate, ne mogu u prašinu i gužvu. Uništili su sve što je vredelo.

Novi Beograd se razvio u kompletan grad za sebe.

Verovali ili ne, s ove strane ima više prirode, parkova i šetališta.

Nije mi fizički teško da pređem most, ali psihički… Treba mi pet dana da se spremim za taj stres.

Zato što sam lokal patriota.

Novi Beograd je dosta opušteniji.

Zato što odeš u grad i dobiješ batine.

Ne podnosim sve ono što se radi po centru, bolje da se ne nerviram.

Sve mi je s ove strane – prijatelji, reka, kafići, radnjice…

Taj osećaj da si među svojima, toga više nema u gradu.

Nekad smo išli po svirkama, sad ih nema.

Ne idem nigde odakle ne mogu peške da se vratim kući.

Korona je, a po centru je veća gužva. Eto, sad imam i realan izgovor.

U gradu su sve istumbali do neprepoznatljivosti.

S ove strane Dunava još možeš da odeš na splav, da jedeš girice za 200 dinara i popiješ pivo za 100.

Grad je smorio.

Više ne možemo da se nađemo kod sata, na Trgu.

Prljavo je. Ružno je.

SKC je zakucan, Akademija ne radi, za KST smo matori.

Iskreno, ne znam ni gde bih išla po gradu, ni kako.

Videla sam već pevajuću fontanu.

Šiznem tamo svaki put zbog parkinga.

Svi ortaci su s ove strane, tako da i da hoću – nemam s kim.

Volim ovu širinu, grad me guši.

Mislim da niko osim studenata iz unutrašnjosti više ne hrli u centar.

Ljudi su mnogo nervozniji ka gradu.

Previše ljudi.

Mrzi me, posle se treba dovući do NBG-a.

Brankov most se dosta produžio u poslednje vreme, svakog dana gledam te užasne kolone.

Šta ima u gradu što nema ovde?

Ne mogu da razmišljam o prevozu, ljudima, ulicama… Ovde ne moram da razmišljam da li sam nekog popreko pogledao.

Ne može da se diše u gradu.

Bolja je bleja na klupicama ispred zgrade.

Ne moram.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar