0
Broj zaraženih koronavirusom je premašio 110.000, a smrtosnosni virus je do sada odneo više od 4.000 života širom sveta. Samo u Italiji je preminulo najmanje 463 ljudi, a u Srbiji su zasad potvrđena četiri slučaja. Pogođeno je 115 zemalja i dok pretnja od pandemije postaje sve realnija, a broj žrtava ne prestaje da raste, u mnogim zemljama se ovom problemu pristupa olako.
„Najsmešniji virus u istoriji čovečanstva„, kako je koronavirus nazvao načelnik pulmologije i alergologije u Tiršovoj prof. dr Branimir Nestorović, u Italiji je napravio potpuni kolaps, pa se cela zemlja trenutno nalazi pod karantinom. Uprkos svemu, mnogi i dalje imaju osećaj lažne sigurnosti, zbog čega je dr Danijel Makini iz Bergama rešio da podeli svoje iskustvo sa celim svetom – da bismo svi videli kako zaista izgleda borba sa koronavirusom i šta može da nas očekuje ukoliko dođe do epidemije, kao u Italiji.
„Nakon mnogo razmišljanja o tome da li i šta da kažem povodom ovoga što se dešava, rešio sam da ćutanje nije odgovorno. Zato ću pokušati svim onim ljudima koji su daleko od naše realnosti da približim šta proživljavamo ovih dana u Bergamu. Razumem potrebu da se ne stvara panika, ali bojim se da poruka o tome koliko je stvarno opasno ovo što se dešava uopšte ne stiže do ljudi.
Ja sam lično gledao u neverici reorganizaciju čitave bolnice u proteklih nekoliko nedelja, dok je naš trenutni neprijatelj još bio sakriven u senci: odeljenja su polako počela da se ‘prazne’, manje važne aktivnosti su otkazane, intenzivna nega je ispražnjena kako bi se oslobodilo što više kreveta. Čitava ta brza transformacija je donela atmosferu tišine i nerealne praznine na hodnicima bolnice, koju nismo razumeli. Čekali smo da počne rat, za koji mnogi (uključujući i mene) nisu verovali da će se desiti ovako svirepo.
I dalje se sećam noćnog poziva od pre nedelju dana, dok sam čekao rezultate mog testa. Kad razmislim o tome, moja anksioznost oko jednog potencijalnog slučaja deluje smešno i nepravedno sad kad vidim šta se dešava. Pa, situacija je sada dramatična, u najmanju ruku. Rat je odjednom bukvalno eksplodirao i bitke se vode bez prekida, danju i noću. Ali sada je potreba za krevetima stigla u svoj svojoj veličini. Jedno za drugim, odeljenja koja su ispražnjena su počela da se pune impresivnom brzinom.
Table sa informacijama o pacijentima, koje su inače različitih boja u zavisnosti od toga u kojoj su jedinici, sada su sve crvene i na svima piše ista dijagnoza: bilateralna intersticijska upala pluća. Hajde, sada mi objasnite koji je to grip ikada uspeo da napravi tako ubrzanu dramu? I dok i dalje ima ljudi koji se ponose time što se ne plaše i ne pridržavaju se pravila, dešava nam se epidemiološka katastrofa. I nema više hirurga, urologa, ortopeda, sada smo svi samo doktori, koji su postali deo jednog tima, suočenog sa cunamijem koji nas je preplavio.
Pročitajte još:
Broj slučajeva se povećava, sada smo došli do toga da primamo 15-20 zaraženih dnevno. Rezultati testova sada stižu jedan za drugim: pozitivan, pozitivan, pozitivan. Hitna pomoć više ne može da izdrži.
Razlog za prijem je uvek isti: temperatura, otežano disanje, kašalj, respiratorni problemi. Izveštaj radiologa je uvek isti: bilateralna intersticijska upala pluća. I svaki pacijent je za hospitalizaciju. Neki od njih odmah idu na intubaciju i na intenzivnu negu. Za druge je već prekasno… Svaki respirator postaje kao zlato: oni koji su se koristili za manje hitne slučajeve, odjednom postaju mesta za intenzivnu negu.
Osoblje je izmoreno. Na licima se ljudima vidi umor, ali vidi se i solidarnost. Umorni smo, ali pitamo jedni druge „mogu li da ti pomognem?“. Doktori pomeraju krevete, daju terapiju pacijentima umesto sestara. Sestre plaču jer ne možemo svakoga da spasemo, a rezultati kod nekih pacijenata već pokazuju da im nema spasa.
Smene više ne postoje. Nema radnog vremena. Nema društvenog života. Ne viđamo svoje porodice, jer se plašimo da ćemo ih zaraziti. Neki od nas su već zaraženi, uprkos protokolu. Neki od naših kolega su zarazili svoje rođake, a ti rođaci se sada muče između života i smrti. Zato, budite malo strpljivi. Ne možete sada da idete u pozorište, muzej ili teretanu. Pokušajte da mislite na sve one starije ljude koje biste mogli da ugrozite.
Mi se trudimo da budemo korisni. Potrudite se i vi. Mi utičemo na život i smrt nekoliko desetina ljudi. Vi možete da utičete na mnogo više. Molim vas, širite ovu poruku. Ne smemo da dozvolimo da se ovo proširi na celu Italiju“.
