0
Psihijatar i psihoterapeut Sanda Rašković Ivić gostovala je u emisiji Slavice Đukić Dejanović i govorila o brojnim životnim temama.
Sanda Rašković Ivić osvrnula se na svoje srećno detinjstvo, bitne roditeljske figure, ali i baku Nonu, čije su joj reči i životne pouke bile od velikog značaja u brojnim iskustvima kroz koje je prošla.
PROČITAJTE JOŠ:
Naime, italijanka Nona izgubila je sina, Sandinog ujaka, kada je imao samo 18 godina, ali nije htela da opterećuje porodicu bolom koji je osećala, već je unosila radost u njihove žiivote.
„Kada sam se preselila iz Zagreba izgubila sam zavičaj, potom mi je preminuo suprug Aleksandar Ivić. Kada je moj sin Jovan umro, imala sam stav da ja više ne treba da živim, da je moja svetlost ugašena i da ja više nemam šta da radim na ovom svetu, u ovom gradu, niti bilo gde drugo. A onda sam se setila moje None i koliko je ona volela mene. Imam troje unuka i prosto sam došla do emotivnog, a ne racionalnog, da ja na to nemam pravo. Da nemam pravo na to da se okrećem od živih kojima sam potrebna, koji očekuju moju ljubav od kojih ja dobijam ljubav“, ispričala je Rašković Ivić u emiiji „Na terapiji“.
Porodica je Sandi pružila značajnu podršku dok je proživljavala ogromnu bol povodom gubitka.
„Razgovoarala sam sa svojom ćerkom. Ona je razumela moju muku. Ali, ja sam sama obradila, prelomila da, bez obzira na to što meni Jovana ništa ne može zameniti i što će to ostati otvorena rana koja ne može da zaraste, samo treba da pogledam šta imam, one koji su pored mene, kojima sam potrebna, da izaberem život“, objasnila je Sanda.
U braku sa suprugom Aleksandrom Ivićim dobila je sina Jovana, a iz prethodnog braka Sanda ima dvoje dece, baš kao što i njen pokojni suprug ima dvoje dece iz prvog braka.
„Kada je Aleksandar preminuo mislila sam da ništa gore ne može da mi se desi. Bolovao je od karcinoma, lečio se kod kuće, jer sam lekar i mogla sam da brinem o njemu. Jovan je sve vreme bio tu, bio mi je desna ruka“, opisala je Rašković Ivić, pa je nastavila:
„Bol gubitka deteta je nešto što je neuporedivo i sa gubitkom supruga i sa gubitkom roditelja, oca i majke, bake i dede. Sve to boli ali je bol za gubtikom deteta strašan. Zaista neuporediv. Ne bih mogla da kažem da me taj bol ojačava, ali sećanja i ono lepo a bilo ga je svakodnevno, bilo ga je mnogo. I ta svetlost, ja sam i na nadgrobnom spomeniku mom sinu napisala da je on osvetlio naše živote. I zahvalila mu što je bio tu. I ta zahvalnost na ljubavi koju je nesebično davao i voleo otvoreno i široko kao dete i ta svetlost koju je uneo u naše živote i ta radost, to je ono što ojačava.“
Srećni momenti provedeni u porodičnom domu u krugu najbližih bili su izvor unutrašnje snage u svim teškim životnim periodima:
„Sreća nas uvek transformiše u jača bića. Ako je imate dugi niz godina, kao što sam ja imala, budete zahvalni za sve što ste imali, neka bića koja su unosila svetlost u vaše živote. To unutrašnje svetlo ostaje, a upravo to bude svetlo u tunelu koje vam omogućava da nađete snagu za ljude koji su ostali, koji su pored vas.“
Blisko okruženje i prijatelji važan su segment suočavanja sa svim životnim problemima i teškim iskustvima.
„Imam prijatelji koje mogu uvek da pozovem, oni su moji psihijatri i psihoterapeuti. Razumeli su moju muku, moju bol, moju mračnu i depresivnu stranu. Oni su mi bili oslonac da se suočim sa silom koja se zove život i sa svim stvarima koje on nosi i da nastavim dalje, da je to proces koji teče i da treba ići dalje“, ispričala je Sanda Rašković Ivić na „Blic TV“.
****
BONUS VIDEO: Sanda Rašković Ivić o metrou, Linglongu, Rio Tintu i dogovoru opozicije