4
Otkrila detalje pakla koji je prolazila.
Sa koronom je u porodicu voditeljke Natalije Milosavljević stigla još jedna nevolja: dijagnoza Parkinsonove bolesti postavljena je njenom tati, pa je sada maksimalno posvećena borbi za njegovu što veću funkcionalnost.
PROČITAJTE JOŠ:
Parkinsonova bolest u Natalijin porodični dom i nije došla nenajavljeno, ali je svakako bila udarna kombinacija šoka, neverice i emotivnog nokauta. No, uz ogromnu količinu ljubavi i posvećenosti, ni ovo progresivno neurološko oboljenje nije prepreka da sa ocem svake večeri odigra ples ili kolo…
Nije da nismo sumnjali da tata ima neku neurološku bolest, jer se sporije kretao, gubio volju, manje je pričao… Ali, kada su ga lekari Vojnomedicinske akademije nakon sedmodnevnih pretraga zvanično proglasili Parkinsonovim bolesnikom, suze su krenule same i mami i sestri i meni. Iskreno, nisam najbolje ni znala šta to znači. Osim, da će se “tresti” sve više i više…
Bili su to veoma teški dani za sve. Za svaku porodicu koja je imala i dodatne nevolje sa bilo kojom bolešću, posebno, navodi „E Klinika“.
„Na televiziji javljaju da će u Srbiji biti proglašeno vanredno stanje. To znači da će stariji od 65 godina morati da budu kod kuće baš u trenutku kada je mom ocu njegova doktorka u otpusnoj listi pisala da će morati da šeta minimum sat vremena dnevno“, priseća se Natalija za eKlinika.
Natalijini roditelji žive sami. Ona ih obilazi svakodnevno, a sestra iz Splita dolazi nekoliko puta godišnje. Sve je dodatno zakomplikovala kovid situacija. Ali, ni to nije bilo ono najgore…
„Organizacija u vreme korone je ličila na ratnu. Mama mi baca papirić kroz prozor da uzmem u radnji sve što im treba i donesem, spustim kod vrata. Najpre sam mislila da je to radila iz mera predostrožnosti. Zapravo, kada sam jednom insistirala da uđem, ne mogavši da izdržim da ih ne vidim, shvatila sam da je skrivala tatino opšte stanje“, priča ona i opisuje bolna saznanja sa kojima se tada suočila:
„To više nije bio isti čovek. Za manje od mesec dana, moj penzioner, moje vojno lice u penziji, moj ponos i moj idol, bio je biljka. Čovek koji je stajao mirno i uspravno, bio je kao uveli cvet, savijen u telu, ubijen u duši. Nisam tada smela ni da ih zagrlim, opet zbog mera korone. Predala sam onu kesu iz prodavnice i otišla kući. Dobro sam se isplakala i shvatila sam da neću to više da radim. Osvestila sam da tata nije životno ugrožen, da neće umreti. Bolest će se razvijati. Ali, ako se dobro organizujemo i budemo optimisti, moći ćemo da je usporimo maksimalno. Koliko? Tražim na Google da pročitam, ali shvatam da je to sve individualna priča…“
Posle dve godine zvaničnog Parkinsonizma u porodici, tata se, priča Natalija, saživeo sa bolešću. A, saživele su se i ona, sestra i mama.
„Tablete su toliko jake da ga čine još sporijim nego što je bio, ali zato ubijaju tremor u rukama. To mu mnogo pomaže da funkcioniše i sam – jede, pije vodu, sam se umiva. Povremeno ima teške trenutke kada mu je naša pomoć potrebna. Sa njim sam šetala svakoga jutra po Košutnjaku i tako ga činila raspoloženijim i srećnijim. Postizali smo neke naše nove rekorde… ‘Koliko još do kraja staze, Nato? O, pa danas smo baš brzi’ – govorio bi kada bismo za minut, dva ranije završili šetnju“, osmehom punim ljubavi o ovim zajedničkim trenucima govori voditeljka, prenosi „E Klinika“.
Međutim, bolest diktira nove nedaće… Otac odlazi u bolnicu da zaleči rane na nogama, koje je dobio od prevelikog sakupljanja vode u donjim ektremitetima i loše cirkulacije. Rane su stručnjaci sa VMA, priča Natalija, zalečili za nekoliko dana, ali kako to obično biva: u bolnici zalečite jednu, a dobijete drugu boljku…
„Kada smo došli po njega da ga vodimo kući, neurolog saopštava da nije za kućne uslove, da se tog jutra jedva probudio… Poslali su krv na analizu, sumnjaju na koronu ili neku bakteriju, i moraju da ga ponovo detaljno ispitaju. Ja sam se suzdržala da ne zaplačem, cveće koje sam držala u ruci za njegovu doktorku, samo sam ispustila iz ruke. U meni su odzvanjale reči ‘… Jutros smo ga jedva probudili…’ Tražila sam da ga makar vidim, dok smo čekali te rezultate. U silnoj agoniji čekanja, shvatam da se otac „uležao“, te da već nekoliko dana bez prestanka leži u krevetu, a to je za njegovu osnovnu bolest najgore“.
Natalija tada moli lekare da oca prebace na odeljenje Neurologije, što oni i čine. Tamo je, kaže nam, bila „druga priča“. Infuzijom, lekovima protiv bakterije koju je “pokupio” usput i uz pomoć terapeuta, tata će, rekli su joj, ustati kada dođe kući. To ju je smirilo, činilo joj se da su ga bukvalno oživeli. Lakše se budio i ubrzo su javili da će ga sanitet dovesti kući.
„Sanitet? Odmah mi je bilo jasno da tata ne može da se kreće. Već sledećeg dana na nosilima su ga uneli u stan, uz nesebičnu pomoć svih iz komšiluka, zbog čega je tata zaplakao. Imao je neodoljivu želju da ustane i da ode do toaleta. Ali, nije bio svestan da to ne može. Komšija ga podiže i veštački pridržava ne bi li mu ispunio želju, međutim tata shvata da ne može… Narednih mesec i po dana jedva je hodao, bez hodalice tek znatno kasnije, ali to su bili mali, sitni, ‘mravlji’ koraci“.
„Ipak, u mojoj glavi i to su bili veliki pomaci. Terapeut je dva meseca nakon izlaska iz bolnice priznao da nije verovao da će se otac tako brzo osposobiti. Ali, kada je video našu ljubav, pažnju i brigu koju smo mu pružali danonoćno, zaključio je da je oca to psihički podiglo, a onda je dobio i volju da se pokrene“, opisuje Natalija detalje toka tatine bolesti i priča kakva je trenutna situacija:
„Trenutno stanje je takvo da ja spavam kod svojih roditelja, jer tati je pomoć najpotrebnija ujutru i uveče, a mama ne može sama. Parkinsonova bolest se vratila na stari stadijum, kao pre bolnice, rana na nogama više nema. Ponovo šetamo svakoga dana, a svakog drugog vodim tatu na vežbe. Čekamo rešenje za banju, od koje lično očekujem da tata bude bolje. Još bolje. Da može, kao prošle godine, na primer, da skuva čaj ili da ustane sam…“.
Natalijina lična priča, priča njenog oca i porodice prepliću se u svakom trenutku.
„Za mene je ovo najlepši i najtužniji period života. U trenutku kada sam promenila posao i sa radija došla na televiziju (što sam lično doživela kao veliki uspon), imala sam neuporedivo više odgovornosti i obaveza nego do tada. Bila sam potrebna sama sebi više nego ranije. Ali, najpotrebnija sam bila roditeljima. Trčala sam u televizijski studio, šminkali su me, oblačili, činili da izgledam i da se osećam najbolje. A ja sam jedva čekala da se ugase svetla, da skinem haljinu i štikle, da bez šminke i sjaja, dođem kući i zagrlim tatu. Znala sam da je važno da budem na poslu, ali isto tako i koliko sam potrebna tati“, posebno je emotivna Natalija dok objašnjava kako sada njihov tim funkcioniše:
„Ja ga uz maminu pomoć podižem, oblačim, presvlačim pelene, previjam ranu od dekubitisa. Potom ga prošetam, spremim lekove. Predveče ga istuširam, previjem, presvučem za krevet i ušuškam. Pred kraj dana se trudim da sa njim odigram neku društvenu igru, ali i da stvarno zaigramo! „Ne ljuti se čoveče“ ples ili kolo, svejedno je. Samo da sam mu tu, pod prstima i sve je okej. Pa i Parkinsonova bolest. Ni majka nije najbolje sa kičmom. Ima iskliznuće jednog pršljena zbog čega ne dozvoljavam da se savija i svakog jutra ustajem pre njih da obrišem pod, nije mi teško, samo da se mama ne savija…“.
Nedavno ju je i sam tata, priča Natalija, pitao zašto se toliko trudi i radi oko njega.
„Ponekad, u potpunoj tišini kada oni već spavaju a ja na terasi gledam u nebo, sećam se trenutaka iz detinjstva. Tada smo živeli na moru i ja sam svakoga dana čekala tatu da dođe sa posla. Još u hodniku zgrade u kojoj smo živeli, sa mišićima oko ruku, skidala sam mu vojničku kapu sa glave, tražila da idemo na plažu i to odmah. On, onako umoran od dežurstva, nikada, ali nikada nije rekao da ne može, već: ‘Idemo, Nato. Samo da obučem kupaće'“.
Multipla skleroza i život u invalidskim kolicima doneli su Mirjani mnogo bola, ali i ljubav
„Zgrabio bi tada nešto od hrane sa stola, uzeo me tako spakovanu za brčkanje i naš bi bio ceo svet. Tako je bilo kasnije, kroz ceo život, za šta god da sam pitala. On mi jednostavno nikada nije rekao da ne može. Te slike njegovog dolaska sa posla i odlaska sa tatom na more se uvek setim kao vrhunca moje lične sreće. Odgovorila sam mu, pa eto zašto se sad ja toliko trudim oko tebe. Zato što si uvek mogao za mene. E, sad ja mogu i moram sve za tebe, tata“, ohrabruje sve koji prolaze kroz slično životno iskušenje tv lice Natalija Milosavljević.
BONUS VIDEO: Podkast snaga uma, gošća Maja Nikolić
