Velika ispovest Tajči: Silovanje sam prevazišla uz podršku žena

Tatjana Kameron Tajči je pre tačno 30 godina predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji. U Ameriku se preselila davno, sledeći svoje snove i tamo izgradila život i osnovala porodicu.Tajči je pre tri godine preživela veliku tragediju, kada joj je preminuo muž, s kojim ima troje dece. Danas, tri godine nakon Metjuove smrti, čuvena Tajči ponovo voli i smeje se, a uskoro i objavljuje svoju knjigu "(Ne)Slomljena".U intervjuu za Nova.rs Tajči je odgovorila na teme o kojima je dugo ćutala - zašto je otišla iz rodne Hrvatske, kako iz današnje perspektive gleda na "zlatno doba" svoje karijere, kako je prebolela muževljevu smrt i kako je prevazišla jedan od najtežih momenata u životu, o kome i govori u svojoj knjizi.Kako sa ove vremenske distance gledaš na 1990 - tu i Jugoviziju, na kojoj si pobedila sa pesmom "Hajde da ludujemo", koju i dan-danas pevači širom regiona pevaju na svojim nastupima?- Bilo je to lepo vrijeme. Jugovizija 1990. je bila trenutak u kojem sam osetila neku ogromnu pozitivnu energiju, veću od mene same, koja kao da je prošla kroz mene i sve nas povezala. Da li je to bio optimizam, mladalačka nada, ljubav, teško je definisati, ali sigurna sam da je to "nešto" imalo uticaja na popularnost i pesme i mene kao pevačice. Taj dan u Zadru mi je bio jedan od najsrećnijih dana. Naravno, sad s ove perspektive može se meriti jedino s rođenjem moje dece.Da li znaš da se u Srbiji na živim nastupima često i dalje izvodi tvoja pesma "Hajde da ludujemo"? Kako se zbog toga osećaš?- Znam! Često dobijem Fejsbuk poruke ili me neko taguje na Instagram storiju. Drago mi je da se pesma peva i danas, i da se ta pozitiva i dalje širi.Možeš li da povučeš paralelu između te Tajči tada i ove danas?- Deli nas 30 godina. Ono što se nije promenilo je baš ta radost, večni optimizam, nada, ljubav za ljude, vera u dobro, osećaj i spoznaja da smo svi povezani. Još uvek pevam s jednakim žarom. Nisam izgubila tu detinju radost i čaroliju koju muzika donosi. I tada sam imala i ambiciju i snagu i disciplinu ko i danas. Ono u čemu sam puno drugačija je samopouzdanje i spoznaja o sebi koju tada nisam imala. Niko više ne može da se igra sa mnom ili da me povredi ružnim rečima.Koliko je daleko "ona" od tebe danas?- Nije uopšte daleko. Zapravo, što više čovek radi na sebi, to se više približava svim delovima sebe. Prihvatamo sebe sa svim što smo u tim trenucima osećali, mislili, verovali i kako je sve to uticalo na naše odluke i ponašanje. Neke stvari sam otpustila - neka uverenja koja nisu bila deo mene, strahove koje sam razvila isto zbog raznih situacija, i naravno boli i tuge. Te neke definicije mene koje zapravo nemaju veze sa mnom, to mi je danas daleko.Kako si doživljavala sebe tada? Bila si najveća zvezda Jugoslavije, i samo jednim albumom uspela da napraviš uspeh koji se pamti dan-danas...- Počela sam da se bavim muzikom s četiri godine. Nakon puno uloženog truda i rada, znala sam da mogu da dođem do uspeha. No, nisam očekivala da će mi se dogoditi tako brzo i na tako ogroman način. Bila sam jako mlada i nisam bila dovoljno jaka da se zauzmem za sebe. Brzo sam počela da gubim samopouzdanje.https://www.youtube.com/watch?v=884ZXk3lSVc&feature=youtu.beKombinacijom seksepila, koji je posedovala još samo Merlin Monro, i izgledom Barbike, tvoja pojava bila je fatalna i za publiku generalno i za muškarce. Kako si se sa time nosila? I da li si bila svesna svoje harizme zapravo tada?- Nisam nikad sebe videla kao seksepilnu ili fatalnu. Uvek su mi u prvom planu bili muzika i dobro odrađen nastup. "Image MM" je bio deo te priče. Bila sam svesna svoje harizme, ali ne u seksualnom smislu, nego na nekom drugom nivou. Zato sam uvek bila iznenađena kad bi mi muškarci prišli na seksualan način. Uvek sam osećala da smo svi povezani nekom univerzalnom, kreativnom energijom. Neki je prepoznaju kao ljubav, Bog, životnu energiju. Seksualna energija je deo te kreativne energije, pa ju je lako "koristiti" u svrhu privlačnosti nečemu. Ja sam toga uvek bila svesna i nisam želela time da se služim.Koliko ti je to pomoglo, a koliko donelo poteškoća tokom života?- Uh… Nikad mi nije pomoglo. Nisam nikad želela da upotrebim seksepil. Želela sam da me ljudi vide kao čoveka, umetnika, muzičarku, osobu s puno drugih vrednosti. Imala sam dug životni period u kome sam skroz bila promenila svoj izgled kako bih bila shvaćena ozbiljnije i kako bih se odbranila od muškaraca koji su mislili da mogu da manipulišu mnome.Nakon što je krenuo rat u bivšoj Jugi, ti si odlučila da odeš u Ameriku. Šta je bilo presudno za donošenje takve tvoje odluke? I zašto baš Amerika?- Spremala sam se na studije mjuzikla. To mi je bio dugogodišnji san. Pre "Hajde da ludujemo" glumila sam u Zagrebačkom kazalištu mladih, a u 18. godini posetila sam London i tamo gledala predstavu “Starlight Express”, koja me je oduševila. Ameriku i Njujork sam izabrala baš zbog toga što je Broadway centar za mjuzikle. Kad su se u Jugoslaviji izdešavale neke stvari koje mi nisu odgovarale (u profesionalnom smislu), odlučila sam da je vreme da odem. Osećala sam da će mi studije pomoći da se odmaknem od slave i svega što me je pritiskalo i otvoriti mi novi put za dalje. Nisam nameravala da ostanem, ali eto, život me je tako vodio.

S obzirom na to da si i u Srbiji i u Hrvatskoj uvek bila i ostala jedna od omiljenih zvezda, da li ti je teško pala netrpeljivost i mržnja, koja se razvila između Hrvatske i Srbije?- Jako mi je bilo teško zbog toga. I zapravo nisam znala na koji način uopšte procesuirati osećanja u to vreme. Neizvesnost, konfuzija, ljubav, strah, tuga, šok. Emotivni šok. Ja sam jako osećajna osoba i odmah me zabole kolektivne boli i sukobi, i teška osećanja kod drugih ljudi. Najteže mi je bilo da prihvatim da se su ljudi koje sam volela, i koji su mene voleli, odjednom našli na nekoj "drugoj strani". To mi je bilo neprihvatljivo, jer sam odrastala verujući da smo svi jednako ljudi. Verovala sam u koncept "bratstva i jedinstva". S druge strane, bila sam jako mlada i sama sam imala puno svojih emotivnih boli… Držala me je misao koju mi je jedan sveštenik rekao: "Ne daj strahu i mržnji da ispune tvoje srce. Samo ljubav i nada."Da li si zbog tog "bejbi fejsa" i "American Sweetheart" izgleda koji je kod tebe čista priroda, u Americi imala "bolju prođu" u samom startu? Jesu li "padali" na tvoj izgled tamo? Kako su te tamo doživeli kad si stigla? Kako je izgledao dolazak u Ameriku i ti dani prilagođavanja?- Ne, nikad nisam imala "bolju prođu". Samo probleme zbog toga što sam izgledala balavo. Niko me nije ozbiljno shvatao. Za scenu je super mladoliki izgled, ali za biznis je grozan. Na Akademiji niko nije znao da sam ja negde bila zvezda. Tada nije bilo interneta i društvenih mreža. Bila sam potpuno anonimna. U školi su mi, na prijemnom ispitu, rekli da ne primaju "zvezde". Znala sam da misle na to da smo svi jednaki i da nema mesta za egocentrike. Ali ja sam to toliko ozbiljno shvatila da im nisam uopšte ništa pričala o svojoj karijeri. Zapravo mi je jako odgovarala ta "normala" - bila sam student, primereno mojim godinama, uživala sam u plesnim studijima i na nastavi. Volela sam da idem na predstave i sedim u Central Parku s kafom u ruci i u miru čitam knjigu bez da me neko prepoznaje ili slika za tabloide. Osećala sam se slobodnom.Kako si upoznala svog, sada pokojnog, supruga Metjua Kamerona? Šta je ono što vas je pre svega spojilo?- Upoznali smo se u Los Anđelesu. On je radio na filmu, bio je preduzetnik i producent, pa smo počeli da radimo na nekim projektima. Svidela mi se njegova avanturistička duša, čvrst karakter i vera koju je imao. Tretirao me je s puno poštovanja i ljubavi, i nije se obazirao na moju prošlost (u kojoj je bilo svačega, i puno onoga na šta nisam bila ponosna).

Nakon njegove smrti imala si dirljivu poruku, u kojoj si pored boli koju si prolazila izrazila sreću zbog konačno prekinute patnje kroz koju je prolazio tvoj suprug tokom bolesti, i ti zajedno sa njim... Šta je zapravo ljubav?- Uh… To je lakše reći ili napisati nego proživeti… Metju je bio izuzetno hrabar i jak čovek, koji je voleo sve ljude. Voleo je život, i radost, i smeh. Nikad ga ničega nije bilo strah i uvek je svima pomagao. Kad je oboleo, htio je da se koncentrišemo na život, a ne na bolest. Hteo je da u svakom danu pronađemo nešto za šta ćemo biti zahvalni i radosni. I kad je bio u najvećoj boli, i tada bi znao da kaže da je život lep. Par meseci pre nego što se Metju razboleo, ja sam doživela svojevrsno isceljenje tuge od tatine smrti (2006). Slušala sam pesme koje sam snimila 2008, a koje nikad nisam objavila, i shvatila kako i u boli moramo prepoznati radost, u strahu nadu, i u slomljenosti otkriti lepotu. To sam tada složila u multimedijsku knjigu "(Ne)slomljena", koju ovih dana objavljujem na engleskom, a nadam se uskoro i na hrvatskom tržištu. Ta (Ne)Slomljena priča donela mi je snagu da preživim Metjuovu bolest i smrt na jedan drugačiiji način - ne predavanjem strahu i bolesti, nego oslanjajući se na male sitnice koje nose radost i ljubav.Svi se mi zaklinjemo na večnu ljubav pred oltarom srećni i nasmejani i ono "i u dobru i u zlu", izgovaramo, čini se, sa prevelikom lakoćom. Šta zapravo znači biti sa nekim u ljubavi "i u zlu"? Ti si to na žalost doživela…- Ljubav je za mene sila koja daje život, koja nas pokreće za sve i daje nam snagu. Zaljubljenost nas privuče nekome, a onda se mi, ili odlučimo da ćemo prihvatiti ljubavi da se tu smesti i raste, ili ne. Voleti nekoga, i prihvatiti njihovu ljubav prema nama, znači biti skroz otvoren, iskren, ranjiv, prepušten, što je dosta rizično, jer svi smo na neki način barem jednom osetili razočaranje povezano s uskraćenom ljubavlju. Metju i ja smo imali težak brak. Bilo je puno stvari u kojima se nismo slagali, ali uvek smo želeli da radimo na svojim odnosima, na komunikaciji, na produbljivanju tog poverenja i poštovanja. Oboje smo zaista želeli da ispunimo to obećanje i damo sve od sebe za ljubav. I to smo na kraju i ostvarili. Kad smo rekli zadnje zbogom, oboje smo plakali za onim čega više neće biti, ali bili smo ponosni s onim što je bilo iza nas. Oboje smo ostavili iza sebe svedočanstvo ljubavi koja je odluka i delo, a ne samo ugodan osećaj. Metju je bio izuzetan čovek u tome koliko je voleo.https://www.youtube.com/watch?v=e25_3FuQWHgKako si i nakon svega toga uspela da ostaneš pozitivna i nađeš snage za dalje? Šta je bila zvezda vodilja? Da li si je tražila u sebi ili u drugima?- Dugo sam je tražila izvan sebe - u muzici, publici, saradnicima, pa onda u Bogu, koji je bio negde daleko - dok nisam shvatila da je jedino mesto gde ćemo uvek naći tu nadu i pozitivu je u nama samima. Ona dolazi iz svega što nas okružuje i podržava nas, ali živi u nama. Potrebno je samo utišati spoljašnje glasove i haos, duboko udahnuti i sa svakim dahom uroniti malo dublje u tišinu i mir duše. I tamo ćemo uvek naći život i snagu, i ljubav, a i Božju prisutnost. Meni je to postalo jasno na jedan vrlo fizički način, na moj 40. rođendan. U to vreme sam se borila s anksioznošću i napadima panike. U jednom trenutku sam pomislila da ću da se onesvestim od užasne panike koja me je obuzela, a bila sam napolju. Doslovce sam sela na pločnik i polako počela da dišem: udišem ljubav i izdišem strah. To sam ponavljala i kroz to sam shvatila da sve sveto, Bog, milost, ljubav, život, sve prolazi kroz nas i dostupno nam je u svakom trenutku. Samo na trenutak treba da se smirimo i prepustimo.

Nedavno si objavila da pišeš knjigu, kada možemo da očekujemo da će ona ugledati svetlost dana?- "(Ne)Slomljena" će na engleskom jeziku izaći ovaj mesec. A na hrvatskom, videćemo. Još sam u pregovorima sa izdavačima. Ta knjiga je uvod u memoar na kojem trenutno radim.U knjizi se pominje i jedan od verovatno težih perioda u tvom života, tačnije silovanje koje si preživela. Koliko ti je vremena trebalo da posle svega opet dođeš sebi i šta si radila da bi sebi pomogla da se digneš iz psihički teškog stanja u kom si se nalazila?- Trebalo mi je jako dugo vremena i puno rada na sebi. Pomogla mi je psihoterapija, ali i svakodnevni rad na sebi. Najteže je kad takva iskustva potisnemo duboko u sebe, pa onda nakon godina skrivanja (i okrivljavanja sebe), teško je uopšte to izvući na površinu. Pomogle su mi žene koje su otvoreno pričale o tome kako su i same prošle kroz slična iskustva i uspele da se izvuku iz mentalnih sklopova i osećanja kao što su krivica, sram, strahovi, nesigurnost u sebe, mržnja prema sebi i nepoverenje u ljude.Zbog čega je bitno pričati o tome i zbog čega žene krive sebe u takvim situacijama, kad je krivica poslednje što bi trebalo da osećaju u takvom trenutku?- Kad se jednom nađete u toj situaciji seksualnog nasilja - u kojoj se osećate bespomoćno - lako je misliti da se samo to nama događa. Zato je važno da jedna drugoj damo do znanja da nismo same. Da ima nas koje razumemo i koje nećemo nikad nekome reći da je njena krivica. Koliko sam puta čula žene koje bi rekle: "Tako joj i treba. Sama je to tražila.” Puno je nas odraslo u okruženju koje je prihvatalo da su muškarci slabi na žene, da ne mogu da se kontrolišu, i da je na ženama odgovornost ako se nešto dogodi. Ja imam tri sina. Svaki zna i da se kontroliše, i da ceni žene i muškarce i sami sebe. Ono što svi imamo je odgovornost da menjamo kulturu u kojoj je žena kriva za sve. Kad otvoreno govorimo o tome, osvešćujemo i muškarce i žene.Pišu ovih dana da si našla novu ljubav. Šta je moralo da prođe da bi ti se to opet desilo? Koliko je partnerska ljubav važna i šta je ona za tebe donosila?- Jaka sam i ne bojim se da živim sama s decom. Kad se Dejvid pojavio u mom životu, imala sam dva izbora - da dopustim ljubavi da se oslonim na nju i prihvatim je, ili da joj zatvorim vrata. Nisam našla nijedan razlog zašto je ne bih primila. Dejvid se pridružio našoj porodici, a ne zamenio mog supruga. Ljubav prema Metjuu ću zauvek osecati, on ce zauvek biti deo nas kroz sve što nam je poklonio i dao. Dejvid je izgubio puno voljenih osoba od karcinoma, pa zna šta je tuga i šta znači pronaći radost nakon tragedije. Lepo je da smo se našli i da jedan drugome možemo da pomognemo, da ispunimo dane smehom, optimizmom, nadom, i budemo jedan drugome podrška u tuzi i boli.

Kako izgleda život u Americi u doba korone? Vesti koje do nas stižu, govore o tome da je u Americi teško stanje a da se novi talasi korone tek očekuju. Kako to zapravo izgleda tamo?- Amerika je velika. Situacija u manjim gradovima je puno drugačija od mesta gde su ionako velike distance među ljudima. Ja živim u malom gradiću Frenklinu, 20 minuta od centra Nešvila. Tu ima puno prostora, pa nije tako strašno. No, svejedno se trudimo da budemo savesni i pridržavamo se regulacija kako ne bismo nekog drugog doveli u rizičnu situaciju. Mislim da je najteža okolnost u Americi ta politička podeljenost i nepoverenje. Ne razumem kulturu koja se ne brine za one koji su najnezaštićeniji i najslabiji. Ipak sam odrasla u društvu gde smo svi bili koliko-toliko zbrinuti i nekako smo svi jedni drugima pomagali. Tako je sve lakše.Da li si u bilo kom trenutku razmišljala o povratku u Hrvatsku?- Nisam imala prilike da razmišljam o povratku u Hrvatsku. Ovde imam porodicu, dom, posao. Mislim da bi mi bilo jako komplikovano da se preselim natrag. Lakše je sesti u avion i doći na par nedelja i uživati u porodici i prijateljima.Ceo svet je "zaražen" idejom o slobodnoj Americi, a to je posebno aktuelno na našim prostorima, gde se i dalje veruje u "američki san". Koliko je Amerika zapravo slobodna zemlja i da li "američki san" zaista postoji ili je to samo mit?- Američki san je to da je svako od nas kreator svoje definicije uspeha. Sloboda da sami biramo svoj put. No, to je sve dobro dok je čovek mlad i zdrav. Sistem uglavnom podržava sposobne. život je dosta skup i zahtevan - i puno ljudi je stalno u pogonu, jer većina ih nema sigurnosnu mrežu ili ušteđevinu za "crne dane". Ima puno neprofitnih organizacija koje se trude da popune te propuste, ali nedovoljno da bi pokrile sve potrebe. Ne znam… S druge strane, čovek je kreator svoje sreće i u Americi se stvarno može puno toga ostvariti - bez obzira da li je to izgraditi multimilionski biznis ili skromniji život u kome čovek ima dovoljno vremena i mira da sedne i uživa u svakom trenutku.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.