0
Pre nego što su se pred kamerama, maltene na neodređeno nastanili marginalci kojima je rijaliti postao profesija, ovaj format je čak i imao nekog smisla. Tada su učesnici imali i nekakva zanimanja, a rijaliti šou imao je čak i koncept, te se igralo po određenim pravilima, što je umelo da bude i zabavno za gledanje s vremena na vreme.
Rijaliti je trajao od jednog do najviše tri meseca, što je i tada bilo nezamislivo dugo. Sama pomisao na dvadesetak ljudi zarobljenih u jednom prostoru po sto dana, lišenih slobode, i osuđenih na kamere kojima su okruženi 24 sata, već zvuči dovoljno sablasno. Ipak, bilo je tu i nekog šlifa. Danas međutim ovaj format možemo gledati neverovatnih 365 dana u godini. To mu dođe kao jedna solidna robija na Mardelju. Čak i profili učesnika sve više liče na profile zarobljenika, a mnogi ili već imaju kriminalnu prošlost i problema sa zakonom ili su likovi s dna društvene lestvice.
U godinama koje su usledile, svedoci smo posrnuća morala i elementarne kulture, te danas imamo metamorfozu rijalitija koji se može uporediti jedino sa biblijskim gradovima Sodomom i Gomorom.
O tome kako se rijaliti menjao kroz vreme, šta su glavni uzroci, i ko je kriv, za Nova.rs govori psiholog i novinar Dragan Ilić.
„Kada je u Srbiji snimljen prvi rijaliti program, grupa psihologa je vršila takozvanu trijažu kandidata, tokom koje su eliminisani potencijalno rizični učesnici. Naime, kako pravila ovog programa propisuju, među učesnicima nije bilo maloletnih osoba, kao ni ličnosti koje bi u ekstremnim oblicima izolacije mogli imati bilo kakve psihičke smetnje. Naravno, biraju se osobe sa zanimljivim biografijama, osobe koje mogu biti potencijalno zanimljive za program, ali bez ozbiljnih smetnji. Pobednik prvog serijala, Ivan Ljuba, po svojoj strukturi je bio netipičan, kao introvert, obrazovan i inteligentan, pobednik „iz drugog plana”, koji je pokazao stabilnost pod pritiskom socijalne izolacije. Takođe, što je netipično, nakon pobede se ovaj momak potpuno vratio svom životu i nije postao „profesionalni rijaliti igrač”, što se recimo desilo nekim drugim učesnicima poput Mikija Đuričića“, kaže Ilić.
U prvom „Velikom bratu“ , svi su bili na ispitu, pa su se tako takmičari bojažljivo tokom 24-časovnog boravka pred kamerama trudili da pokažu ono najbolje od sebe još ni ne sluteći šta je to što naša publika voli da konzumira kada su rijalitiji u pitanju. Prelomni trenutak desio se kada rijaliti tata-mata postaje vremešni folker Miloš Bojanić, koji uviđa da provokacija privlači široke narodne mase.
„Sa povećanim interesom za rijaliti programe pokazalo se da je konflikt među takmičarima izazivao najveću pažnju publike. Zato su među takmičarima selekcionisane osobe koje lako „padnu u vatru” i žučno se raspravljaju, sve do fizičkog kontakta i tuče. Seksualnost se u rijaliti programima pojavljuje najčešće kao izvor dodatnog konflikta, pa se može reći da se Srbi neuporedivo više „pale” na sukobe, nego na seks. Uzrok ovog može biti i dodatna erotizacija medija koja pornografski nudi golotinju u svim medijskim sadržajima“, dodaje Ilić.
Prva sezona „Velikog Brata”, 2006. godine, sa ove distance deluje kao zaista jedna „lajt varijanta” svega onoga što će uslediti i preplaviti TV kanale.
Serviranje intime pred kamerama u prvo vreme zvučalo je veoma skandalozno i šokantno, a onda su opštenja u štali, kokošinjcu, raznim štekovima, po izolacijama i toaletima postali sasvim normalna stvar.
PROČITAJTE JOŠ
„Rijaliti programi u saradnji sa tabloidima stvaraju jedan poseban vid javnog mnjenja, koji je malograđanski i kvazikritički. Ako smišljeno prikazujete takmčare i takmičarke sa sumnjivim biografijama i ponašanjem, onda imate materijal za zgražavanje u vidu senazacionalističkih medijskih naslova. Pošto se ova medijska forma naziva režiranom realnošću, onda je jasno da produkcija podstiče, inspiriše, a često i nagrađuje takmičare kada se ponašaju skandalozno. Za ovakve programe biraju se psihički labilne osobe, osobe sa one strane zakona ili osobe sa novčanim problemima. Sve njih spaja ista potreba − da trguju sopstvenom intimom, pa se fizički ili psihološki „razgolićuju pred kamerama”, ističe psiholog i dalje objašnjava:
„U Srbiji, u vremenu tranzicije, ovo predstavlja legitiman i društveno prihvatljiv način da dobijete medijsku pažnju i ozbiljan honorar. Poređenja radi, pobednik ciklusa „Slagalice”, najpopularnijeg i najgledanijeg kviza znanja u Srbiji, dobija nagradu koju neki od rijaliti takmičara mogu da zarade za nedelju dana. Ovo je odličan pokazatelj sistema vrednosti koji u Srbiji daleko više vrednuje medijsko prisustvo od znanja. To je ujedno i poruka budućim generacijama“, zaključuje Ilić.
