Sajsi MC: Ova država je izgubila poverenje naroda i zato im sve prolazi

"Krenula sam sa pesmom „Pevaljka“, skinula venčanicu i obukla penjoar. Kao domaćica, sad sam vaša žena i osećam se slobodno da se šetam u bade mantilu. Htela sam da demistifikujem ceo taj trip da se izvođači presvlače u super bekstejdžu, a ne po nekim ćumezima i poplavljenom WC-u na jednoj nozi. Iz fazona sam se presvukla na bini, jer se nisam rodila ovakva, morala sam da se presvučem", tako reperka Ivana Rašić – MC Sajsi opisuje atmosferu sa njenog performans koncerta, dok se reizdanje kultnog albuma „Daleko je Dizni“ očekuje svakog dana.Tim povodom Sajsi za "Danas" otkriva kako su nastajale njene objavljene, ali i jedna neobjavljena pesma, zašto treba/ne treba pisati po zidovima, „melem“ protiv homofobije, zašto je desnica uvek državni projekat, zašto naša država nema viziju, kao i „lektiru“ za razumevanje žena, tačnije koje će benefite muškarci imati ako se pozabave ženskim autorima.– Došao mi je jedan reper pre par godina i rekao: „Ok si ti, ali ne mogu da slušam te ženske teme.“ Ja sam bila u fazonu – ljubavi, ne moraš, ali ćeš zato imati problema da shvatiš žene. Ja mogu da čitam muške pisce i da ih razumem, da slušam muške autore od grandž do pank scene… Razumevanje muških autora mi pomaže u životu da razumem muškarce – pojašnjava Sajsi MC. Kako je nastajao ovaj album?– Nastajao je u periodu od 2005. do 2010. u smislu pisanja tekstova. Rađenje matrice i snimanje vokala je išlo brzo jer smo studio mogli da zakupimo na dva sata, a kad ti tako malo daju, nema razvlačenja. Tada sam drugačije pravila pesme. Bila sam u tripu da je sve što napišem toliko fenomenalno – kako ga pljusnem, tako ostane. Sada sam naučila da manipulišem tekstom i muzikom, imam tim ljudi oko sebe koji misli umesto mene marketinški. Tada me je vozilo da on bude moj, da bude lično i da bude ženska vizura repa. Da ne liči ni na jedan rep album do tada. I, jebi ga, to mi je došlo na naplatu, pa sad moram da ga promovišem. Tada nisam. Desile su se Tifani, Lajkiram… a ja sam bila u fazonu – ovo je gotovo, prelazim na nešto drugo. Kako si tada i kako generalno pišeš pesme, da li se vodiš principom – desi se život, ti baciš rime ili sediš i razmišljaš?– Zapisivala sam pesme i izvlačila ih iz sveske, šta mi se uklopi na prvu dok čitam uz matrice. Tada mi je život bio mnogo zanimljiviji. Normalno. I pored toga sam morala da izmišljam detalje kako bih obogatila pesničke slike. Posle tog albuma sam radila sa muzičarima koji su me naučili kako da pravim pesme, a ne poezuju. Jer pesme sa „Daleko je Dizni“ u nekim trenucima liče na slem. Radilo se kako se znalo, ja nisam znala drugačije.Šta on za tebe danas predstavlja?– Sada ga razumem. Dok sam ga radila nisam, jer u tom periodu života nisam razmišljala. Sa ove distance ga shvatam, jer više nisam ta žena, i mnogo puta sam se promenila. U biti sam to ja, ali sada drugačije živim, ne vucaram se po Kališu, i ne repujem o poluseksu na otvorenom… Sad kad čujem neke rime, ne znam kako sam ih napisala. Valjda je to umetnost. Bio je to naboj. A da naboj ne bi ispario, dešavalo mi se da pesme zapisujem na zidu, flomasterom. Nemojte to da radite, jer kad se kreči, izbija flomaster crvene boje. No, to pisanje po zidu je jedini razlog zbog čega sam zapamtila jednu pesmu koja nikad nije ušla ni na jedan album. Ona mi je jako bitna, izmislila sam je u toku noći i napisala. Pesma govori o tome da u meni živi reinkarnirana muslimanska pevačica kojoj su odsekli jezik, jer je pevačica. Moje telo umire, a ona mora dalje da se reinkarnira. Ona me moli da joj pomognem da ne dospe u muško telo, jer su joj muške ruke isekle jezik. Ta pesma je toliko specifična da ja i dalje tražim muziku za nju. Razlog što je nisam zaboravila jeste što mi je stajala pored kreveta, na zidu. Tako da, to je bitno, pišite po zidovima. Tako pamtim i delove grada, po grafitima.U tvojim pesmama ima odličnih opservacija, kritike konzumerizma, tradicionalnih, krutih vrednosti… Šta te isprovocira na pisanje?– „Nadrkano hodanje“ sam napisala tako što sam žurila negde. Bila sam na Konjarniku i tamo naišla na brdo za koje sam ukapirala da mi je prečica. Tu su bile i neke konzerve Redbula, toliko mnogo da sam ih gazila. Pomislila sam kako bi bilo kul da sam na nekoj super žurki… Zapravo sam dosta pesama izmislila, ali su dosta njih i moje lične, intimne i ljudi koji znaju kako da ih čitaju, znaju da ih protumače. U suštini, volim da stavim pesmu u socijalni kontekst. „Mama“ je nastala tako što sam godinama razmišljala i posmatrala društvo u kome živimo. Faks mi je dosta pomogao da preformulišem ono šta osećam kao nepravdu u društvu. Feminizam sam uvek imala u sebi, ali mi je faks pomogao da ga stručnije iskažem. Narastajuće siromaštvo koje se dešava kod nas, a koje je trenutno najprimetnije, jer je disbalans najveći, pogađa me i pogađalo bi me i da pripadam nekom drugom staležu. Takva sam. Volim da sagledam širu sliku i koristim pesme da pričam kroz neke druge oči… Iz tog razloga se napravila zavrzlama kada je izašla pesma „Papa“, jer iz prvog lica kažem „ja sam lezbejka“, a nisam. Nikom nije palo na pamet da koristim platformu koju imam, i da ako govorim iz prvog lica, ljudi bolje shvate poentu.https://www.youtube.com/watch?v=TfXTBSL90Y0&feature=emb_titleSmatraš da je obrazovanje bitno za pisanje?– To što fakultetsko obrazovanje koristim prilikom pisanja može da se posmatra i malo snobovski, elitistički. Ja sam privilegovana jer su mene roditelji podržali školovanjem, ali znam mnogo ljudi koji su pametniji od mene, od kojih bi društvo više profitiralo da su otišli mesto mene na fakultet. Znam toliko ljudi koji su muzički potkovani, a nemaju pristup ili žive u malom gradu, jednostavno im siromaštvo ne dozvoljava da dođu do toga što žele. To je ono što mene boli i trigeruje. Ipak smo mi ranije, za vreme socijalizma, živeli u društvu gde si ti mogao da se sa svojim kvalitetom izboriš za neke pozicije. Kada bi postrojili ljude tako da svako radi posao za koji se pokazao kao najveštiji, najbolji, rešili bi gomilu problema. Da li je „Yugo dete“ pesma o tome, u nekom smislu?– Jeste. Nastala je iz te emocije. Iz sećanja na neki svoj rođendan, nisam još išla u školu. Sećam se sunca i svetlosti, boje u sobi. To su bili fragmenti iz kojih sam izvukla inspiraciju za tekst. „Yugo dete“ sam htela da definišem bez odrednica, da to mogu da budu ljudi koji su gradili Jugoslaviju, ali i vrednosni sistem koji ne mora da bude vezan za naše granice, da to dete možda živi u Peruu ili Argentini, Americi, Australiji… Proširila sam ga na svemir. Nisam sela i promislila, ideja za pesmu se u meni vukla. Procesuiram nešto od pre Hrista, što me flešne…https://www.youtube.com/watch?v=az3trr2vXowTi si i kroz pesme i kroz dela veliki LGBT+ suporter, kako ti izgleda situacija u našem društvu na queer polju?– Čini mi se da postoji veliki pritisak spolja, koji utiče na postojanje političke volje da se ovde održi Prajd. Zato je sve koncentrisano na Prajd, i samo na taj jedan dan. Dakle, postoji ta direktiva spolja, a ovde će biti bolje tek kad to krene organski, a organski će krenuti od senzibilisanih mladih ljudi koji će naslediti ovo društvo, i oni će ga svojim drugačijim načinom razmišljanja promeniti. Senzibilisanje mladih ljudi se odvija tako što svako ima nekog ko je gej. LJudi koji „ne poznaju nikog ko je gej“, kad upoznaju gej osobu, uvide. LJudi se plaše od nepoznatog. Znam puno njih koju su bili homofobni, pa su sticajem okolnosti jako zavoleli gej osobe. Sada se međusobno druže i razumeju, zato što pre nisu imali dodira jedni sa drugima. To nije banalna već bitna stvar da se ljudi povežu na mikro nivou. A za sada kod nas postoji taj privid, jer ideja dolazi sa makronivoa. Kod nas je to nametnuto veštački, i politički vrh dozvoljava održavanje Parade isključivo zarad nekog svog benefita, a ne zato što oni stvarno veruju u to. Povuku ručnu pa gomila desničara ne izađe da polupa ceo grad. Da ne postoji spolja direktiva da sve mora da prođe mirno, jer će Evropa ne znam šta, da da injekciju finansijsku, da to ne postoji, oni bi lupali grad svake godine. To se odvija na makro planu, a na mikro planu u isto vreme imamo dosta fluidnih klinaca, ali i ekstremniju struju koja raste uporedo.Šta misliš o tom porastu desnice?– To se dešava i u Evropi. A pokazatelj toga postoji i u tome ko dolazi na moje nastupe. U jednom periodu su mi dolazili i gej osobe i desničari. Posle jednog queer kalendara u KC Gradu gde sam nastupala, bili smo napadnuti. Posle dva dana imala sam nastup u Požarevcu, gde je došao jedan skins. Mislila sam da je dobio dojavu da dođe da pravi sranje, a on je došao da se slika. Postoji i ta afera gde su desničari mislili da je pesma „Antifa kučke“ afirmativna po njih… A odgovor na pitanje je – meni su desničarski pokreti uvek bili regresija i državni projekat. Ima i toga da se zaražavaju tom ideologijom prirodno, ali mislim da je ipak virus pušten od strane države. To traje i toliko je prežvakana priča da ne mogu da verujem da se ljudi i dalje primaju. Ima toliko dokumentaraca koji govore o tome, na primer engleski dokumentarci o skinsima, film This is England, koji govore o naci pokretima tj. skinsima, White power, Screwdriver bend… To se sve zna, uvek je levo bilo spontano, a desno neki projekat.Tvoja sestra Tijana i ti ste među prvim ženama koje su uletele u tu „mušku“ hip-hop scenu, gde su žene u pesmama uglavnom puka pojavnost, objekat. Vas dve ste se pojavile i srušile taj koncept… Kako je bilo raditi pod takvim okolnostima?– Jedan deo moje volje i motivacije bio je da ne stvaram kao oni. Kad sam uletela na scenu 2002. godine, primetila sam da su neke moje koleginice poprilično vezane za drugare repere i da se dosta konsultuju sa njima oko svega. Ja sam bila u fazonu – ovo ja ne želim. Odvojila sam se i rešila da postanem svoja planeta, jer se meni tu ništa nije svidelo. Mnogi su se tada bavili muzikom samo da bi smuvali ribe. Jednom prilikom sam dobila komentar od lika da ne mogu da budem MC jer nemam dovoljno jak ego, a moj u tom trenutku pršti. Smatrali su da žene nemaju dovoljno jak ego jer je definicija MC-ja između ostalog i battle, a, kao, žene nisu u tom fazonu. Ja sam bila u fazonu – svakako neću da se battle-ujem sa vama, jer ne želim da budem ta vrsta reperke. Bez obzira što nisam imala pokriće, ja sam imala neosnovano jak ego, koji se smanjio čim sam naučila nešto da radim. Doduše, tad su svi bili klinci, a ja sam znala da od repa hoću da pravim art. Zato mi je cela ta reperska priča bila „nah“. Rep sam koristila za svoje potrebe. Htela sam da gradim svoj put, da budem veća od života, samo nisam znala kako, pa sam lupala glavom o zid milijardu puta. Vredelo je, jer ne bih postala ovo što jesam. Bila sam srećna što sam deo scene dok je nisam bolje ukapirala. Mada je tu bilo strašno dobrih i kvalitetnih ljudi.U feminističkim narativima ljudi se često žale, kod tebe toga nema, ti se pojaviš i postaviš moćno. Da li misliš da su tvoj stav i ti pomalo zastrašujući za one koji još uvek smatraju da žena treba da sedi u kuhinji, da mete i pegla…?– Nisam razmišljala o tome, ali verovatno jesam… Doživljavala sam dosta neprijatnih situacija na početku karijere. Jednom prilikom lik me je gađao staklenom flašom dok sam u Zrenjaninu izvodila „Tifani“ jer sam mu bila previše iritantna. Pogodio me je u koleno, ali nisam prekinula nastup, bila sam u fazonu – prvi put izvodim ovu pesmu, nećeš me poremetiti nikako. U jednom trenutku sam primetila da ti u javnom diskursu ne smeš da kažeš da si feministkinja, ako si žena, spisateljica, glumica… ako se baviš javnim poslom. Zato sam napravila pesmu „Papa“. To je možda prva pesma koju sam smisleno stvorila. Uzela sam feminizam, koji su ljudi doživljavali kao nešto jako loše, i napravila reč koja je jebeni uragan i koja će da promeni društvo. Feminizam je najbolji melem za društvo, tu će da profitiraju svi, i muškarci i žene i porodice, a moj mali doprinos je u tome da krenem da pričam da to jesam i da utičem na edukaciju svoje publike. Uspela sam donekle, ali sam u isto vreme znala da ću nositi žig i da mnogi neće hteti da me slušaju zbog toga. Htela sam da krene da se priča o feminizmu i da žena može da kaže da jeste feministkinja. Valjda sam ga malo rebrendirala.Dakle, feminizam je melem za srpsko društvo?– Edukacija. Mi smo na nivou da ne znamo naša prava. Osnovna ljudska prava ne znamo. U takvoj situaciji je normalno da žena ne bude tretirana jednako. I dosta mi je više tog muškog diskursa „naravno da poštujem žene, i ja imam sestru, majku…“ Ne možemo tako da razgovaramo. Valjda poštuješ žene jer mi živimo na istoj planeti, a ne zato što si osetljiv na žene jer te je rodila žena. U tom slučaju poštuješ samo svoju majku. Mnogo smo mi u velikom problemu i to se vidi sada kada su sve ove žene izašle (glumice – prim. U. M.). To pokazuje kako naši prosvećeni, visokoobrazovani muškarci tretiraju žene. Sigurna sam da postoji jedna vrlo kritična masa muškaraca koji nisu toliko „edukovani“, a imaju bolju svest o ženama, dok se u ovom slučaju radi o poziciji moći. Ti si ljudsko biće ako uspeš da prevaziđeš svoju poziciju moći. Ako je ne zloupotrebljavaš. Pomenula si da nismo dovoljno upućeni u naša prava, na šta si mislila?– Prava imaš ako si bogat i možeš da platiš advokata da sprovedeš svoje pravo, ako si siromašan, ti si obespravljen. Šta ćemo sa gomilom starih, bespomoćnih ljudi koji nemaju penziju, iako su radili, ali im nije tekao staž… Kad smo kod obespravljenih, humanitarnim koncertom si podržala ZA Krov nad glavom, koja se bori upravo protiv sličnih socijalnih nepravdi, kako se to desilo?– Čula sam za njih još pre nastupa i oduševila se. Bila sam baš ponosna što su mene pozvali. Fascinirana sam energijom tih ljudi koji se trude da javnost sazna za sve te slučajeve iseljenja. Oni pomažu ljudima koji su u problemu. Zato su prava snaga ove države. Jer oni rade na boljitku i to je toliko lepo. Ja da sam predsednica, premijerka, izvršna vlast, njima bih dala platformu i rekla – ljudi, udrite! Da se ispravi nepravda. Jer ovde živimo život u kome je sve moguće. Kad se ovde desi nešto pravno neosnovano, ja nisam šokirana Šveđanka jer me to ne iznenađuje. Poverenja nemam u pravosudni sistem, više nemam ni u obrazovni, ni zdravstveni. Ova država je izgubila poverenje svog naroda davno i zato im sve prolazi… A onda se pojavi ZA Krov nad glavom. Stvarno smatram da je najosnovnije ljudsko pravo da ne može niko da ti otuđi tu jednu jedinu nekretninu koju imaš, i da država tu treba da stane.Inače, kad su me zvali, ja sam bila iz fazona – moje prisustvo neće mnogo da pomogne, jebote, kad bi vam došla Ceca. To bi baš bilo strava. Ne mora ona, bilo ko takve popularnosti. Kad smo kod iseljenja, da li si ispratila da su iz Bigza iselili muzičare i ostale umetnike?– Jesam. Bio je to jedan sjajan „tržni centar“, odeš tamo i možeš da nađeš sve iz oblasti kulture. Krivo mi je za Bigz, mi smo tamo imali probe sa bendom, snimili album… Sve je bilo koncentrisano tu, što je preduslov da se ljudi upoznaju i spoje. Postojao je taj neposredni kontakt. Gomilu ljudi sam tu upoznala. U Bigzu si imao tehno žurke, trens, džez, Petrovića, koji je imao najjači studio… Sećam se jedne godine smo nastupali u Puli. Bili smo smešteni u kasarni koja se zove Rojc. Grad je kasarnu poklonio umetnicima „rent free“, mislim da im čak plaća struju i vodu. Ja tamo saznajem priču, gomilu stvari i kao wauu… e, sad, ljudi koji tu bleje kažu meni „srpska scena, super je!“ Ja kažem, pa jeste, ali kao, wauu… Ova država je preglupa, nema nikakvu viziju, ne ulaže ništa u kulturu, oni su nas kulturno devastirali. Ne shvata šta svaki najprosečniji student FPN-a zna, razliku između tvrde i meke moći. Ne shvata koliko treba da neguje kulturu. Mi imamo umetnike koji rade mnogo mnogo, mnogo godina, a nemaju dan radnog staža, koji su nepriznati, na rubu egzistencije, a sve može da se reguliše. Međutim, ovde ne postoji vizija. To je problem, dok Pula, molim lepo, grad poklonio umetnicima kasarnu. Naši ne shvataju da neke stvari kao što su obrazovanje, zdravstvo, kultura, ne mogu nikada biti pušteni na milost i nemilost profitu.BONUS VIDEO: Sajsi MC na Prajdu 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sajsimcprajdizjavads-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2443141"]Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.