0
Radoslav Rokvić Rokvi bio je gost emisije "Ispovesti", autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, u kojoj je pričao o svom životu iza kulisa i sjajnih kametra šoubiznisa.
Kako živite sada, poslednjih decenija vas nema na malim ekranima?
PROČITAJTE JOŠ
0
0
0
„Nema me, Ispovest je dobra za dušu, ali loša za imidž. Treba stalno da se potencija uspeh, a ako se u tome pretera to pređe u patetiku. Ja ću ti večeras ispričati kako sam nekada živeo, i to su stvari koje su se desile i samo ću nabrajati te stvari, nećemo ulazati u detalje da ne bi prešlo u patetiku.“
Da li sada živite ispunjen život?
„Sada da, ali u velikoj Jugoslaviji je ono bilo velika vrsta iluzije u smislu – slava, popularnost i tako dalje. Međutim, to je jedan balon koji kada pukne vidiš gde se nalaziš. Nisi sa svojim najbližima, decom, ne gledaš kako odrastaju, ne rasteš sa njiima nego juriš neke hale i stadione i to tako prođe i tako se i moj prvi brak rasturio i onda sam odlučio da napravim rez.“
Rođeni ste u Ripnju 1950. godine, kako je to izgledalo?
„Rođen sam u Ripnju, kada sam imao tri godine roditelji su došli u Beograd, tu sam završio prvi razred Osnovne škole, a onda su se moji razveli, pa sam drugi razred završio u Banji Koviljači, pa treći u Loznici, pa sam se ponovo vratio kod tate i išao sam u školu „Oslobodioci Beograda“ do sedmog razreda, a u pred početak osmog razreda smo prešli u Pariske Komune i tu je bilo par zgrada, a sve okolo je bila voda, pa smo tu išli da pecamo, a danas imaš zgradurima koliko hoćeš.“
„To je početak, a onda sam upisao srednju školu „Nikola Tesla“ i tu počinje moje zanimanje za muziku. Bio sam elektroničar u školi i u to vreme je bilo teško nabaviti ozvučenja i tehniku, pa sam se ja bacio u sistem pravljenja pojačala i do kraja srednje škole sam mogao da sastavim ozvučenje koje mi je pomoglo da napravim prve igranke u 34 Paviljonu. Počeo sam time da se bavim kao i većina muzičara zbog devojčica koje se motaju oko tebe. Imao sam jedan podrum u Pariske Komune, tu je moja prva grupa ‘Oskari’ počela svoju karijeru, nakon godinu dana smo se rasturili i napravio sam grupu ‘Helius’ sa kojoj sam obišao celu bivšu Jugoslaviju i 1975. godine smo izdali ploču za RTS PGP.“
„Pripreme za izdavanje ploče su trajale godinu i po dana, komisija, lektori i tako dalje. To je danas nezamislivo, ove današnje generacije će me belo gledati, to se drugačije radilo tada, sve se snimalo na tri četiri. Svi svirači i ja to pevam, kad se pogreši svi ponovo, mada smo mi bili dobro uvežban bend. Svetlost dana je ta singlica ugledala 1975. godine, a nakon toga je usledio Vojni festival, mi smo učestvovali pored Tereze Kesovije, Čole i tako dalje. Bili smo jedini rok bend i pevali smo pesmu ‘Pete proleterske’ i prošli smo fino, bili smo u samom vrhu tog festivala i rade se sećam toga. Nastavili smo svirke po Srbiji i Jugi, da bi 1979. godine shvatili da od igranki nema love, tada su disko klubovi bili u ekspanziji, narodnjaci su počeli da zauzimaju prve rang liste slušanosti i tako dalje. Ja sam 1978. godine prvi put čuo Tomu Zdravkovića, Tozu i tako dalje. Igra sudbije je htela da dobijemo ponudu od hotela Jugoslavije da snimamo pop, rok i poneki narodnjak. Skinuo sam dve tri pesme od Tome, uvežbali, nama se to dopalo i nastavili smo da se bavimo narodnjacima i pevali po restoranima u Beogradu.“
„Svirali smo nešto novo po gradu, to je trajalo do 1983. godine dok nisam upoznao Futu i Marinu, sa njima se dogovaram da napravimo prvu folk-pop ploču i sa zagrebačkim Jugotonom pravimo ugovor da 1985. godine izdamo svoj prvi LP. Sve tekstove je napisala Marina, ona je bila legenda od sedamdesetih godina. Tada je bila toliko popularna, a Futina je to prva folk-pop ploča na kojoj je pravio muziku. To je među publikom prošlo sasvim korektno, ohrabljeni time smo snimili drugu ploču na kojoj se našla pesma ‘Volim da te volim’ i sa tom pesmom sam se prvi put pojavio na Mesamu, sa 50 devojaka i mladića KUD Branko Cvetković sam se pojavio na bini i otpevao tu pesmu.“
Kako su vas dočekali na estradi?
„Među svim tim ajkulama što se tiče folk muzike očekivao sam da će me odbaciti, ali su videli da nemam nekog čvrstog spoja sa folk muzikom, ali to im se nije gadilo jer je ta moja muzička prošlost obezbedila prolaz. Tačnije, da moja muzička prošlost mi je pomogla da snimam neki folk koji nije onaj tipičan koji su ljudi do tada slušali, ali nije ni bilo pljak. Sa prvom pločom sam imao prolaz, ali sam drugom pločom i festivalom Mesam sam imao veliki prolaz. To je bilo grandioznom, za ovo vreme da se pojavite sa horom od 50 ljudi i otpevati tu pesmu, za ono vreme je to bilo fascinantno, a danas da pomenem nekome to mislim da bi mi stavili košulju naopačke. Onda je došao sledeći Mesam 1986. godine, tu pevam pesmu ‘Žena’.“
Da li ste imali nekoga ko vas je vodio estradnim putem, savetovao ili ste išli sami?
„Išao sam sam, da sam imao nekoga ko će me savetovati, da sam imao neke ljude koji su bili namazani, znali bi kako da me plasiraju. Međutim, ja sam išao grlom u jagode. Što se tiče festivala, oni su me sami zvali, posle prve pobede na Mesamu sam skrenuo pažnju na sebe i 1986. sam se pojavio sam pesmom ‘Žena’, pevao sam i na kraju sam bacio kaput jedan dugački u publiku, i publika je bila oduševljena. Dve predstave su bili iste večeri – bilo je veče folk muzike, džeza, popa i veče za ekskluzivne goste iz sveta, to je bilo grandiozno. Ja nisam ima pesme za ceo album, nego sam imao samo tu pesmu spremljenu, ja nisam izbacio ploču, nego sam pesmu otpevao samo na festivalu. Novinaru su krenuli da me pljuje jer pesme nema na radiju, a da im svima objašnjavam nisam mogao jer je bilo drugo vreme. Futa, Marina i ja smo do aprila završili ploču, a Jugoton je to izdao krajem maja i za mesec dana je to bio takav hit, da su svi novinari koji su kritikovali začutali i ta pesma ‘Žena’ je bila mega hit u bivšoj Jugi, a i danas je slušana.“
U koliko primeraka je prodat?
„Ko bi ga znao, ja sam dobio i dve platinaste ploče, to je nekih 500 hiljada primeraka prodato, možda i više. To me je ohrabrilo da nastavim svojim instiktom za traženje pesama koje se meni dopadaju, to je začetak folka i pop muzike.“
Bili ste najpopularniji pevač u bivšoj Jugoslaviji tada, kako je živeti to?
„Jesam, da ne budem lažno skroman, 1986. do pred rad sam bio u vrhu, danas kada se toga setim ne mogu da verujem, ali tako je bilo. Što se tiče narodnjaka, niko mi nije bio blizu, ali je to nekome zasmetalo, pa na sledećem festivali Mesam, na koji nisam želeo da idem jer su mi neki ljudi sugerisali da nije pametno da nakon ova dva grandiozna pojavljivanja dođem i treći put. Ja sam probao da eskiviram, ali organizatori Vojkan Borisavljević, društvo i ekipa su insistirali da dođem i ja prijavim pesmu ‘Ljubo moja’. Ta pesma je inspirisana manastirskom atmosferom, samoćom monaškom, Marina Tucaković je to zaista lepo upakovala u tri strofe i to je moglo da se izvede u tri minuta, Futa je napravio muziku, aranžman je napravio Kornelije Kovač i ja se pojavio sa tom pesmom 1987. godine. “
„Da bih dočarao pesmu i upotpunio atmosferu ja sam otišao u Fundos Narodnog pozorišta na Terazijama i pozajmio kostim iz predstave Karađorđe. Moj pokojni kum M. M. Lango je našao neke ljude tamo, pa su oni razumeli i pozajmili i ja se pojavim na tom Mesamu u tom kostimu. Nastala je frka, čuvari sistema su nagrnuli – ‘nećeš moći tako da pevaš, za drugu predstavu da se presvučeš’, a ja im kažem da ne razumem u čemu je problem, da li sve glumce koji su glumili Nemce i Švabe u drugom svetskom ratu treba da postereljate. Nije dolazilo u obzir, ja sam im rekao da neću ni da pevam ako treba da skinem kostim, i bolje da nisam izašao. Ja sam otpevao i drugu predstavu i tada mi je saopšteno od strane vodećih ljudi Mesama i čuvenog reditelja Jovana Ristića da ću nadrljati i da će to verovatno biti kraj mog pojavljivanja na RTS. Nisam mogao da verujem da je to tako.“
„Pročitaću vam original odgovor tih ljudi koji su posle Mesama objavili zvanično, na pitanje novinara – Obratili smo se Vojkanu Milenkoviću, a on je inače bio Bog i batina na RTS, pitanjem da li je tačno da je Radoslav Rodić Roki skinut sa RTS zbog kostima u kojem je nastupao na Sava Centru?
Vojkan odgovara – ja sam glavni i odgovorni urednik Zabavno-rekreativnog programa i o tom programu vodim računa, a ne o pevačima. Zbog onoga što se dešavalo na Mesamu mi smo održali kolegijum urednika i zbog toga sam smenio nekoliko urednika i o tome nemam šta da kažem, (on je smenio nekoliko urednika zato što se crna hronika uključila u lajv program kada sam ja pevao), nećemo valjda da polemišemo sa pevačima, (njemu je kao deda ostavio RTS, pa on odlučuje), nije televizija venčana za pevače, niti pevači za televiziju.
To mi ni danas nije jasno, međutim, to čuvarima sistema nije odgovaralo. Da li su dobili naredženje od nekoga sa vrha ili su bili poslušni vojnici sistema, pa su razmišljali – bolje mi njega da gumicom izbrišemo nego da nam neko lupa čvrge. Žao mi je tih ljudi koji su stvarno dobili otkaze i otišli po nekim redakcijama.
Ko je vama saopštio odluku da ste vi zabranjeni na RTS?
„Odmah sutra dan, pozvao me je čuveni voditelj Gliga koji je vodio čuvena posela na Kalemegdanu, a bio je i voditelj na 202. On me je pozvao da posle Mesama dođem kod njega u emisiju kao ekskluzivni gost. Mi smo završili oko šest ujutru Mesam, a u emisiju treba da budem u osam ujutru i ja sam otišao. Nakon par pitanja je ušao jedan čovek i rekao da je emisija završena. Odmah smo znali da je počela kampanja – ua, briši tog čoveka sa radija i televizija. Tako se moj munjeviti uzlet završio zbog RTS i njihove bojazni. Ne znam što su se plašili kostima, da sam obukao uniformu nekog vojnika iz nekog rata možda bih bolje prošao.“
Kako ste prihvatili tu odluku, s obzirom da je tada postojao RTS 1 i RTS 2, nije bilo puno televizija kao danas?
„Treći kanal je tek počeo da se formira, bio je u začetku. Kako sam podneo? Kako bi ti počeo da letiš i da ti srežu kockice? Međutim, kada sam složio kockice video sam da su oni hteli da sačuvaju neke druge trendove, dva tri lika i međunjima jednu ženu jer su videli da to ima munjevito i videli su da bi taj uspeh bacio u senku ta njihova grla.“
Hoćete da otkrijete ko su ti pevači?
„Znam ko su, ali neću da pominjem imena, ali to bi bilo patetika.“
Jesu oni živi?
„Živi su, i živeli su kroz sve naše frke i tenzije.“
Da li ste ih sretali, da li ste nastupali sa njima?
„Jesam, ali nisam znao tada to, a nisam ni čeprkao po tome, tek kasnije, posle 2000. godine sam čuo i javne i anonimne vesti. Nisam verovao da će toliko da me skrajnu, razmišljao sam da će mesec dana to da traje, kad ono… Da sam ja otpevao u pesmi nešto, da sam hvalio Četnike i Partizane, pa ajde, međutim, desilo se šta se desilo. Šlag na tu zabavu je to što sam ja kao veoma popularan pevač dobio termine po svim TV stanicama u bivšoj Jugi da snimam novogodišnje šou programe od pola sata do 45 minuta, ja sam to potvrdio, ali mi ljudi javljaju da je RTS poslao cirkularno pismo svim tim televizijama, da zbog mog neprofesionalnog ponašanja na Mesamu moli se taj i taj da otkaže Radoslavu Rodiću Roku šou programe. Rečeno učinjeno, svi su otkazali sem Zagreba. Ja sam bio grlo Jugotonovo, pa su oni to komercijalno gledali. Samo su trebali ti šou programi da se desi i da bude haos sa Rokijem, međutim, nije se desilo. Do dana današnjeg, nikada nisam dobio ni jedan poziv za snimanje novogodišnjeg programa, nisam učestvovao u čuvenoj Šarenici. Šta da ti kažem?“
Kako je to uticalo na vašu karijeru, vaše nastupe, da li ste imali nastupe?
„Dok je trajala inercija divne popularnosti, ja sam radio. Radio sam sve do pred rat, pauza je bila od 1992. godine, kada je počela opšta frka Jugoslovenska, nisam mogao da ni da prihvatam pozive za nastupe, ni da izdajem pesme. Mnogo mi je smetalo što su pred dnevnik broj dva reklamirali ploče, a onda izveštaj sa ratnih frontova. Ja sam imao spreman muzički materijal koji sam planirao da izdam za PGP RTS, oni su odštampali 1991. godine, pa smo hteli da pustimo 1992. godine, međutim ja nisam imao stomak, a ni oni zbog RTS verovatno, tako da ni jedan spot nikada nigde nije pušten.“
„Pre toga, 1989. godine prihvatio sam poziv Ace Kostića da učestvujem u Studiju B i da na novo ustanovljenoj emisiji ‘TV Saber’ budem voditelj. To je bila emisija koja je bila preteča svih zabavnih emisija. Dođu dva tri gosta, pevači, promovišu svoje pesme, tu se malo i ćaska, oni tu promovišu nove pesme ili stare i emisija tog tima nije imala konkureciju. To je trajalo do 1992. godine dok nije krenuo haos u Jugoslaviji i mirovao sam sve do 1996. godine.“
„1996. godine izdajem novi materijam, onaj stari sam bacio, i onda sam ’96 izdao za Futinu firmu ‘Laki sound’, izdao sam 10 pesama koje je Saša Loknić aranžirao i gle čuda master snimak – to je kada se sve izmiksuje i završi, taj snimak se pojavio u Nemačkoj i Švajcarskoj, to Futa ne znam kako je taj snimak izašao iz studija. Futa kaže da nije znao kako se to desilo, tako da mi je i drugi projekat bućnuo u vodu, ali sam radio na domaćem terenu i inostranstvu ali to nije bi ta pozicija kao pre – dolazi Roka, fale karte za klubove i tako dalje.“
„2000. godine izdajem novi materijal za Grand, krene opet lepo, tu sam imao par lepih emisija na Pinku. U to vreme je postajala emisija ‘A što ne bi moglo’ koja je bila zaista gledana, muzičar Džini Todorović flautista skupio svirače i mi smo napravili 20 pesama koje su se uživo emitovale, to je krenulo 1999. godine i tada sam pomislio evo krećemo ponovo gore i tada sam se prvi put zamislio – kao da posmatraš neki ledeni breg, gledaš gore i kažeš da li je moguće da sam bio ikada gore, jer kada kreneš da se penješ, klizaš se.“
„Sve je lepo krenulo i 2000. godine izdajem za Grand CD na kom je pesma ‘Plavuša’ bila mega hit. Sve krene super, međutim zabrane me na Pinku. Zašto? Vlasnica Pinka i pokojni Minimaks su se nešto posvađali, a ja za to nisam znao. Sleteo sam na aerodrom i zove me Veljko Žujović, Minimaksov adžutant koji mu je sve organizovao i kaže mi da večeras dođem kod Miće emisije, ja mu kažem da sam na aerodromu, ne znam gde sam. On mi kaže da moram da dođem, neki gosti su otkazali, a Minimaks i ja smo baš bili dobri i reko ajde. Pitam ga gde si, on kaže u Drajzerovoj, ja ne kontam šta će on tamo, u studiju Palme. Ja kakav sam blesav i ne namazan, ja odem i sve bude fino, sve uživo. Nakon emisije me zove Saša Popović i pita me da li sam lud i šta ću ja kod Minimaksa? Ja ga pitam što ne bih bio, bio sam sto puta, a Popović mi kaže da su se on i Milica Mitrović posvađali, kaže mi da sam morao da znam jer su se posvađali dva tri dana pre toga, i on mi kaže da sam završio sa Pinkom. Ja mu kažem da je on moj direktor, neka me opravda i prosledi moje reči. On mi kaže da će mi dogovoriti sastanak sa Milicom Mitrović, a ja sam bio razočaran njegovim stavom, jer sam za njega izdao album i trebao mi da me malo podrži. Međutim, odem ja tamo kad smo se dogovorili, čekam sat vremena ispred kancelarije da bi mi otkazali jer je bio neki važan sastanak koji traje i rekli su mi da dođem prekosutra, ja prekosutra ono neka Grčka delegacija. Ako me napraviš majmun jednom razumeću, ali već dva puta… Odustanem ja od toga, tako da me ni Pink više nije emitovao. Šta da kažem, ko me je kleo, baš je uspeo.“
To su velike nepravde.
„Naravno, to su nepravde koje se odražavaju na mentalni i fizički sklop, a posle ću da kažem i zašto. Pesma ‘Plavuša’ je nastavila da se vrti, bilo bi tu još par pesama samo da nije prestala ta reklama na Grandu, tačnije da Pink nije zabranio. Tada je već nastala finansijska kriza. Jedan CD i drugi u bunar, treći zabranjen i ja se zainatim i krećem da spremam nove pesme sa Sašom Miloševićem Maretom, i ponudim nekoliko firmi, Grandu, BK i tako dalje. Međutim, BK se zatvori tada. Ja sam podelio na pet šest mesta te mastere, pa ko prihvati on ti se javi. To je bila 2002 godine, čekamo odgovore svih tih firmi da bi se 2003. godine pojavio moj CD na benzinskim pumpama i prodavnicama, a ja nemam ni sa kim ugovor. Kupim ja na jednom mestu, pa na drugom, ja pokušam da stupim u kontakt sa tom firmom koja je izdala CD, oni mi kažu da smo se dogovorili, ja im kažem da smo se dogovorili uživo koliko reklame, koliko tiraž ali nikakav ugovor nisam potpisao. Svaka ozbiljna firma napravi ugovor sa svojim pevačem. Taj pokušaj dogovora je trajao godinu i po, dve i ja kažem da ću da ih tužim.“
„Ja sam u to vreme pozajmio nekih 30 hiljada evra od svog kuma da bih mogao da zaokružim priču, reko da izdam to pa da počnem da radim i nastupam i ja njih tužim i suđenje traje pet godina. Smatrao sam da ako sudiji predočiš, pa će svaki sudija da kaže ‘Je li imaš ugovor? Nemaš.’ I na kraju izgubim proces i ceo materijal 16 pesama pripadne u vlasništvo te produkcijske kuće i tada mi se desio prvi i drugi infarkt.“
„Ostajem bez para, ostajem u dugu. Od mojih petoro dece, troje su maloletna, a ovi dvoje starijih iz prvog braka su po svetu i šta ćeš kada te život ugrize onda ne rasuđuješ baš racionalno. Sve to dovodi do toga da ja prodajem moj stan na Košutnjaku jer vidim da je i moj kum u međuvremenu upao u frku i ostalo mi je malo novca ja razmišljam, da li da se ponovo upustim u avanturu, da li da snimim bar sedam pesama? Ali pošto je su poslednja tri albuma propala, reko neću. Ja sam u tom stanu koji sam prodao bio deset godina, a vrata do mog stana su bila vrata jednog napuštenog prostora koji niko posećivao nije, bila su otvorena vrata i posećivali su ga neku čudni momci koji su se tu bavili nekim dopingom.“
„Međutim, ja sam svoj stan prodao i mi se uselimo u taj prostor koji je bio ruina, ja ga zafarban, udesim, životna frka i posle dve i po godine se pojavljuje firma Galenika koja mi govori da je vlasnik stana koja mi nudi da ja to otkupim, da se menjam za neke prostore i tako dalje. Tu su oni nešto predlagali, pa se ljutili na mene, ali sam im ja objasnio da su oni na mom mestu, verovatno bi to uradili. Oni su mene tužili, a ja odlazim na sud sa advokatom koji nije potkovan za tako moćne firme i to traje pet godina i kako sled dogođaja diktira ja gubim proces i završavam time da sam osuđem da blizu 20 godina firmi Galenika svakog meseca dajem trećinu mesečnih primanja.“
Jeste to otplatili, ili još uvek otplaćujete?
„To otplaćujem još osam godina, treba još 12 godina da otplaćujem. To je istina, tu nema šta da se krije. Te godine su izvršitelji stupili na scenu i po zakonu su odlučili da će uzimati parče penziije i tada se desio treći infarkt i ugradili su mi četiri stenta ali Bogu hvala sjajni fanovi na KBC Bežanijska Kosa su me servisirali tri puta, a neki tretmani su bili, pa na bočicama je pisalo Galenika. To je moćna firma, ne znam šta njima znači da im ja otplaćujem osam do deset hiljada penzije? Pokušao sam mejlovima da ih zamolim da li to njima znači, ali ko zna da li su to videli.“ž
Da li ste konkurisali za nacionalnu penziju?
„Uh, to sam zaboravio. Jesam 1996. godine, prikupio sam sve što je trebalo, broj LP, humanitarnih nastupa, ugovori o koncertima, sve sam ispoštovao, skupio sam dosije čitav i ja sam to predao. Par meseci se ništa ne dešava i ja okrenem ljude da pitam šta se dešava i oni mi kažu da ta dokumenta ne postoje. Tada sam morao da se bavim putovanjima, novim pesmama i tako dalje. To je zabašureno i ja nemam nacionalnu penziju, nemam status estradnog umetnika, a tek istaknutog. Ko je kumovao da to nestane i da se ne desi, ne znam, ali mi je čudno da taj moj dosije koji ispunjava sve uslove za estradnog umetnika samo nestane.“
Da li od penzije možete da preživite? Da li pevate sada?
„Ne mogu da kažem da radim, ali raduckam da platim infostan, struju, vodu… Promenio sam način života, znaš kako kažu ako smanjih prohteve, moći ćeš da živiš lakše. Srećan sam što su mi deca porasla, ćerka Sara mi je svetski prvak u karateu, 2022. godine u Češkoj, i 2023. godine ponovo na velikom svetskom prvenstvu u Atini treće mesto. Ona od karatea neodustaje već 17 godina. Grehota je što se ni na kajronu nekih televizija nije pojavilo da se naša zemljakinja u kategoriji 58 kilograma uspela.“
Čime se sin bavi?
„On studira Mašinski fakultet.“
To su deca iz prvog braka?
„Ne, ne, iz prvog braka imam ćerku i sina. Jedno je dete ljubavi, dvoje je iz drugog braka. Petoro dece mi je Bog podario, sa ovih dvoje najmlađih sam rastao od 2000. godine i to je bio trenutak kada sam se sklonio sa estrade i nisam se pokajao, pokajao sam se zbog onoga kasnije što su mi podmetali nogu, a nema razloga. Nisam nikome nažao učinio, da mi neko prisvoji 16 pesama i da postane vlasnik ni danas ne mogu da se opasuljim ali u Srbiji je sve moguće. Ja sam od 2000. godine počeo da živim drugačije, a na pitanje da li radim, radim ali nije to neki veliki posao, radim za neke ljude i njihove prijatelje jer znaju šta ja sve uživo mogu.“
Da li su deca talentovana?
„Sara jeste, ona i svira klavir i peva, ali sam je držao na stendbaju, ona je htela još u srednjoj školi da krene gledajući razne kanale. Tu sam se posvetio njoj da joj objasnim da nije život na tim daskama obasjan reflektorima, mogu da te srpže ti jaki reflektori. Poslušala me i za svoju dušu peva, ima talenta za pevanje, peva ona gde ja nastupam, pa ako zna te ljude kojima pevam, ona dođe. Na masteru je sada, zrela je i videla je posledice popularnosti.“
Rekli ste da je sin u inostranstvu?
„Sin iz prvog braka je u San Dijegu, tamo mu je i majka, a ćerka mi je u Čileu.“
Kako ste podneli taj razvod? To je bilo zbog velike karijere i puno obaveza?
„Tako je, da bi bio popularan i da bi bio u Kanadi, Americi, Ljubljani, ti ne možeš da budeš na dva mesta, ti si sve vreme pokrivao to, ali porodicu i decu sam zanemario.“
Da li vam nedostaje popularnost i bivša Jugoslavija?
„Ne, ali mi nedostaje saznanje da sam sve mogao drugačije da uradim. Tada sam verovao da je sve to privremeno, nisam znao da će sve ostaviti neku posledicu po mene. To su problemi koji nemaju veze sa mnom, to su želje drugih. Žao mi je što nisam bio namazan.“
Bili ste miljenih žena, da li vam je prijala ta pažnja?
„Bio je to haos brata. U životu ako nema prilike, nema ni greha.“