Piše Milan Vukelić: „Hajde da ubijamo ove noći"

Mislim da se dečak zvao Nešo. Moguće je da grešim – zvali smo ga prosto Tajči. Bili smo mali, Nešin transdžender momenat nikome nije smetao; sve je jednostavno bilo prezabavno.Nije nikakvo čudo što su klinci odlepili na Tajči. Pesma je lepršava, detinje naivna i šalje pozitivnu poruku o pravoj ljubavi: „Ne moraš biti bogat i lijep/ Samo budi dobar i pokloni mi cvijet/ Ne moraš biti snažan i grub/ Da budeš sav moj svijet“…Evrovizija, čoveče, i to kod nas, u Zagrebu!Bili smo mali, dakle, ali smak sveta koji se dešavao oko nas tih dana nije ostao nezapažen.Ubrzo nakon Nešinog drag-showa, nekoliko drugih rodno nezbunjenih dečaka stalo je na istu verandu, obučeni po poslednjoj modi „martićevaca“, tadašnjih superheroja svih nas malih Srba iz Krajine. Sa „Rambo“ maramama i naočarama za sunce na glavama, zapevali su novu verziju Tajčinog hita:„Hajde da ubijamo ove noći/ Hajde da Ustašama kopamo oči/ Njihova krv je kao čokolada/ Hrvatska propada“.Ništa od ovoga ne izmišljam. Sve smo to pevali. Da, pevao sam i ja.

Trideset godina kasnije, sedim u svom stanu na Novom Beogradu i čitam intervju koji je Tajči dala za portal na kojem radim. Gledam i video kolega iz Zagreba. Tajči sedi pored muža u svom Midwest američkom raju i pevuši „Hajde da ludujemo“.Deluju skladno i normalno, šale se na račun njegovog lošeg hrvatskog, sve je nekako slatko i savršeno. Bilo mi nekako drago zbog Tajči. I tada me je opaučilo.Koliko sumanut mora biti sistem u kojem deca od 8 ili 9 godina pevaju o ubijanju, kopanju očiju i krvi kao čokoladi? Zašto bi deca želela da „Hrvatska propadne“? Zašto bi sve to imalo biti „smešno“, ilišta već? U kakvom smo mi to paklu odrasli?Mogući odgovor sam prvi put našao kada sam se pre nekoliko godina zatekao u novoj Tajčinoj domovini. U magazinu „Mother Jones“ čitao sam tekst o neonacisti s američkog Juga, istetoviranom od glave do pete kukastim krstovima, slovima SS i sličnim smećem, koji je u polako počeo da napušta rasističku ideologiju, da bi je na kraju sasvim odbacio. Kao „ponovo rođeni“ čovek, čak je mladim Amerikancima držao predavanja o pošastima neonacizma.Na predavanjma nosi rolke, da se ne vide tetovaže. Iz svoje kože ne može.Naravno da su Ameri ljudima poput njega odmah dali i ime. „Formers“. Bivši. Tako zovu bivše rasiste i pripadnike Klana koji su okrenuli leđa zlu i pokušali da se oslobode.„Bivši“ o kojem sam čitao je u jednom trenutku rekao da rasizam ne smatra ideologijom, nego psihijatrijskim problemom. Mržnja prema crncima njemu je usađena u ranoj mladosti, pa onda i on, na sličan način na koji žrtve zlostavljanja imaju ožiljke do kraja života, i sam nosi svoj (kukasti) krst na leđima.„Imao sam 9 godina kada mi je tata rekao da crnci imaju manji mozak od nas. I dan-danas kada držim predavanja u prostoriji s crncima, nije mi svejedno. Lagao bih kada bih rekao da jeste. To je ta bolest“, rekao je ovaj bivši nacoš iz Amerike.Razumeo sam ga vrlo dobro. I dan-danas, ako čujem da se prezivate Brozović, Salopek, Lipošćak, Grgec… vaše ću prezime momentalno detektovati kao „hrvatsko“. To je taj bug. To je ta bolest.A Nešo? Ne znam šta je na kraju bilo s njim. Možda smo se nekad sudarili na Zelenjaku a da to i nismo znali. Možda mi je prodao „žuju“ na koncertu Kortni Barnet u Tvornici, a da pojma nismo imali. Možda nije preživeo Oluju. Ja volim da mislim da sam možda gledao njegov drag show u Njujorku, a da nisam ni znao da je to on. I volim da mislim da je na jednom od nastupa otpevao „Hajde da ludujemo“.I da mu je neko ko ne mora biti snažan i grub na kraju poklonio taj cvijet.