Piše Milan Vukelić: „Hajde da ubijamo ove noći“

Mesto: Plaški, Lika, SFRJ. Vreme: 1990. Imam osam godina, a na verandi vrtića u toku je predstava: Jedan od dečaka iz društva obukao se kao devojčica i peva novi hit Tajči, „Hajde da ludujemo“.

Mislim da se dečak zvao Nešo. Moguće je da grešim – zvali smo ga prosto Tajči. Bili smo mali, Nešin transdžender momenat nikome nije smetao; sve je jednostavno bilo prezabavno.

Nije nikakvo čudo što su klinci odlepili na Tajči. Pesma je lepršava, detinje naivna i šalje pozitivnu poruku o pravoj ljubavi: „Ne moraš biti bogat i lijep/ Samo budi dobar i pokloni mi cvijet/ Ne moraš biti snažan i grub/ Da budeš sav moj svijet“…

Evrovizija, čoveče, i to kod nas, u Zagrebu!

Bili smo mali, dakle, ali smak sveta koji se dešavao oko nas tih dana nije ostao nezapažen.

Ubrzo nakon Nešinog drag-showa, nekoliko drugih rodno nezbunjenih dečaka stalo je na istu verandu, obučeni po poslednjoj modi „martićevaca“, tadašnjih superheroja svih nas malih Srba iz Krajine. Sa „Rambo“ maramama i naočarama za sunce na glavama, zapevali su novu verziju Tajčinog hita:

„Hajde da ubijamo ove noći/ Hajde da Ustašama kopamo oči/ Njihova krv je kao čokolada/ Hrvatska propada“.

Ništa od ovoga ne izmišljam. Sve smo to pevali. Da, pevao sam i ja.

Trideset godina kasnije, sedim u svom stanu na Novom Beogradu i čitam intervju koji je Tajči dala za portal na kojem radim. Gledam i video kolega iz Zagreba. Tajči sedi pored muža u svom Midwest američkom raju i pevuši „Hajde da ludujemo“.

Deluju skladno i normalno, šale se na račun njegovog lošeg hrvatskog, sve je nekako slatko i savršeno. Bilo mi nekako drago zbog Tajči. I tada me je opaučilo.

Koliko sumanut mora biti sistem u kojem deca od 8 ili 9 godina pevaju o ubijanju, kopanju očiju i krvi kao čokoladi? Zašto bi deca želela da „Hrvatska propadne“? Zašto bi sve to imalo biti „smešno“, ili
šta već? U kakvom smo mi to paklu odrasli?

Mogući odgovor sam prvi put našao kada sam se pre nekoliko godina zatekao u novoj Tajčinoj domovini. U magazinu „Mother Jones“ čitao sam tekst o neonacisti s američkog Juga, istetoviranom od glave do pete kukastim krstovima, slovima SS i sličnim smećem, koji je u polako počeo da napušta rasističku ideologiju, da bi je na kraju sasvim odbacio. Kao „ponovo rođeni“ čovek, čak je mladim Amerikancima držao predavanja o pošastima neonacizma.

Na predavanjma nosi rolke, da se ne vide tetovaže. Iz svoje kože ne može.

Naravno da su Ameri ljudima poput njega odmah dali i ime. „Formers“. Bivši. Tako zovu bivše rasiste i pripadnike Klana koji su okrenuli leđa zlu i pokušali da se oslobode.

„Bivši“ o kojem sam čitao je u jednom trenutku rekao da rasizam ne smatra ideologijom, nego psihijatrijskim problemom. Mržnja prema crncima njemu je usađena u ranoj mladosti, pa onda i on, na sličan način na koji žrtve zlostavljanja imaju ožiljke do kraja života, i sam nosi svoj (kukasti) krst na leđima.

„Imao sam 9 godina kada mi je tata rekao da crnci imaju manji mozak od nas. I dan-danas kada držim predavanja u prostoriji s crncima, nije mi svejedno. Lagao bih kada bih rekao da jeste. To je ta bolest“, rekao je ovaj bivši nacoš iz Amerike.

Razumeo sam ga vrlo dobro. I dan-danas, ako čujem da se prezivate Brozović, Salopek, Lipošćak, Grgec… vaše ću prezime momentalno detektovati kao „hrvatsko“. To je taj bug. To je ta bolest.

A Nešo? Ne znam šta je na kraju bilo s njim. Možda smo se nekad sudarili na Zelenjaku a da to i nismo znali. Možda mi je prodao „žuju“ na koncertu Kortni Barnet u Tvornici, a da pojma nismo imali. Možda nije preživeo Oluju. Ja volim da mislim da sam možda gledao njegov drag show u Njujorku, a da nisam ni znao da je to on. I volim da mislim da je na jednom od nastupa otpevao „Hajde da ludujemo“.

I da mu je neko ko ne mora biti snažan i grub na kraju poklonio taj cvijet.