1
Edo Abdović, vlasnik hitova "Čudna žena beše Vera" i "Ja ću i dalje da ti pišem pesme" se posle više od 20 godina vratio na estradu sa novim pesmama, a od nedavno počeo je i da nastupa u Beogradu. Svoju životnu priču otkrio je u emisiji "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića.
Edo Abdović, jedan od najtraženijih pevača devedesetih godina je pre više od 20 godina nestao sa scene, njegov odlazak i danas se prepričava, a u emisiji „Ispovest“ pevač je odlučio da odgovori na sva pitanja na koja je ostao dužan svojoj publici. Deo emisije prenosimo u nastavku:
PROČITAJTE JOŠ:
1
1
1
Kako ste počeli da se bavite muzikom?
„Ja sam išao u nižu i srednju muzičku u Podgorici, inače sam iz Podgorice. Školovao sam se za muziku i veoma rano sam počeo da radim. To su, uglavnom, bile kafane – sevdalinka, tu je bio i početak nekih modernih talasa kao što je Toma Zdravković, kao što je Muharem Serbezovski, ta neka plejada umetnika koje i danas slušamo i koje, naravno, pamtim, jer sam bio dečak, oni su za mene tada bili, a i danas su, velika imena, a i negde moj putokaz kako treba raditi taj posao“.
Ko Vas je uveo u ovaj svet muzike?
„Moja porodica je inače muzička porodica iz Podgorice. Otac mi je bio koreograf u Domu omladine, tako da mi baš imamo tu familijarnu tradiciju da smo se svi bavili muzikom, ili svirkom ili pesmom“.
Je l’ bilo tad neke zarade? To su bile koje godine?
„Sad si me zatekao tim pitanjem. Davno je to bilo. Bilo je zarade. Znate, kad je čovek mlad, tad je bilo 10.000, 5.000. To je bila stvarno velika para, pogotovo za jednog dečaka kao što sam bio ja. I naravno da je bilo zabavno i bilo je predivno.“
I, kako ste od gitariste, harmonikaša i bubnjara postali pevač?
„Nisam bio gitarista, svirao sam bubnjeve, klavijaturu i harmoniku. Pa, lako. Znate kako, to je ono – stepenica po stepenica. Iskreno, nisam sebe video kao pevača do neke 16, 17 godine, ali eto, to se negde, uglavnom, kad nam je falio pevač, ja uzmem pa otpevam jedan blok, pa su me terali: ‘Hajde, Edo, otpevaj’. Tako da, eto kroz to sam počeo da pevam i eto, posle toga mi ostade profesija – pevač“.
Dobro, imali ste jedan jako lep album koji ste izdali tad.
„Jeste, to je bio taj, da kažem, moj prvi album, koji se zvao ‘Istina’. To sam snimio za MAT produkciju, televizija Palma tadašnja. Taj album je baš dobro prošao i imao je baš, mogu da kažem, velikih hitova koji se, naravno, i dan danas pevaju i bukvalno eto, posle toga, posle nekih 7-8 godina od tad, kad sam malo radio, stvarao, tu sam negde prekinuo tu priču vezanu za javni posao“.
Prva pesma koja Vas je proslavila je „Čudna žena beše Vera“.
„Da, to je prva pesma koju sam ja snimio, i to na insistiranje tadašnjeg direktora televizije Palma Miće Jovanovića kojeg pozdravljam. Inače, to je izvorna makedonska pesma koju je pevao Spasovski. Mića je baš insistirao: ‘Hajde, svi prave obrade, daj odradi i ti’. I, ‘ajde da stavimo i tu obradu, s tim što je ta pesma napravila jedan stvarno bum, i meni se veoma dopadala. Tako da je pesma postala hit, baš veliki“.
Je l’ Vas to vinulo u zvezde?
„Pa jeste. Uglavnom je ta ‘Vera’ odradila taj prvi momenat, a posle nje je jedna sledeća koja se zove ‘Ja ću i dalje da ti pišem pesme’. To je druga pesma koja je odradila približno sličnu priču kao ‘Vera’. Pa onda ide ‘Čežnja’, ‘Majko’… Ima tu dosta lepih pesama koje, bogami, pa evo nekih tridesetak godina opstaju u etru i ljudi vole da ih čuju“.
Rekli ste da ste sve vreme nastupali po kafanama i restoranima, da li ste mogli od toga da živite normalno ili ste morali da se zaposlite negde s obzirom na manjak popularnosti?
„Nisam ja nikad radio ništa drugo sem muzike, što sam pevao i svirao. To je negde moj život i, hajde da kažem, ne mogu reći da je novca bilo u izobilju, ali sam imao za jedan solidan, pristojan život. Ja i sada kažem, da ne znam koliko para imam, opet bih živeo kao i do sada“.
Je l’ to znači da niste uplaćivali radni staž nikada?
„Pa, ja sam kao jedan od 10 umetnika dole u Crnoj Gori koji su dobili to na državu, kao zaslužnih ljudi iz Crne Gore tako da to ide nekim svojim tokom. Isken da budem, ja to nisam ni tražio“.
Kako ste dobili to?
„Pa, oni su pravili neki spisak ljudi koji su, po nekom njihovom kriterijumu, bili zaslužni za neku lepu priču u Podgorici i u Crnoj Gori i tako sam dobio“.
Jeste li se bavili politikom jedno vreme? Nešto su mediji pisali.
„Nisam se bavio politikom nikad. Bavio sam se na način na koji se svi bavimo politikom – nešto mi smeta nešto mi ne smeta. Elem, hteo sam da kažem jednu stavku, sad sam u skorije vreme pevao, sad su kod nas na vlast došle demokrate, i ja sam pevao jednu pesmu o Podgorici, a pre toga sam pevao istu tu pesmu za druge stranke, ali o čemu se tu radi? To je pesma o gradu Podgorici, nije politička, a u toj pesmi smo pevali nas četvorica – ja, Sergej Ćetković, Pero Trokadero i pokojni Igor Perazić. S obzirom na to da je Sergej ovde u Beogradu i tu peva, jedino sam ja ostao u Podgorici i kad god je bila neka fešta, naravno za novčanu nadoknadu, zvali su da otpevam pesmu – naravno, to mi je posao. I onda su počeli: ‘Ovome se ne zna u kojoj je stranci’. A ja, inače, nisam ni u jednoj. U stvari, jesam, u muzičkoj stranci. To je jedino što sam ja“.
Vi ste na početku karijere snimili neku himnu za fudbalski klub?
„Pa to je ta pesma. O Podgorici: ‘Ja ću zvezde sreće da nađem tu sad, tu su moji snovi, to je i moj grad’. Upravo je to ta pesma. I onda je negde Crnogorci doživljavaju kao himnu Varvara, navijača iz Podgorice i navijača Budućnosti. Uglavnom, opet, ta pesma je vezana bukvalno za Podgoricu i naš grad“.
Celu ispovest Eda Abdovića pogledajte u nastavku: