0
"Ovo je ravno nekom nuklearnom ratu što se nas tiče, posla uopšte nije bilo. Nedavno sam vozio članove Električnog orgazma na događaj, to je bila lokalna vožnja od Novog Sada do Beograda i nazad, da bi snimali koncert za Srpsku novu godinu, za potrebe RTV-a. To je sve", priča za Nova.rs menadžer i vozač Saša Trkulja, koji je u poslednjih 14 godina vozio hiljade najpoznatijih svetskih i domaćih izvođača.
Manifestaciona i muzička privreda su ubedljivo najugroženije pandemijom, jer već godinu dana predstavljaju zabranjene delatnosti. U Srbiji postoji 2.000 kulturno-turističkih, i čak 14.000 poslovno-korporativnih manifestacija, koje generišu više desetina hiljada poslova. Svi ti ljudi su, s članovima porodice, dovedeni na sam rub egzistencije. U saradnji sa Inicijativom za život muzičke scene, „Priče iz muzičke industrije“ donose lične ispovesti „nevidljivih“ ljudi iza scene, čija se reč gotovo nikada ne čuje, a bez kojih se koncerti i festivali ne mogu održati. Kako se godina pandemije odrazila na njih poslovno i privatno, i šta očekuju u budućnosti, konačno govore ljudi bez kojih se muzika ne bi čula, niti bi postojala scena.
PROČITAJTE JOŠ
Saša Trkulja je vozač, menadžer i suvlasnik firme Travel Music iz Novog Sada. U poslednjih 14 godina vozio je hiljade najpoznatijih svetskih i domaćih izvođača. Samo neki od njih su Manu Chao, Nick Cave, The Prodigy, Sabathon, The Godfathers, Hurts, The Exploited, Mando Diao, Juliette Lewis, Roni Size… Među domaćim i regionalnim izvođačima sarađivao je s Električnim orgazmom, Obojenim programom, Gibonni-jem, Akijem iz Parnog Valjka, Eyesburn-om, Goblinima, Laibach-om, Vladom Divljanom, Darkwood Dub-om. Sarađivao je sa svim Exitovim festivalima u zemlji i regionu, kao i sa Szigetom, i mnogim evropskim i gotovo svim regionalnim festivalima od Slovenije do Makedonije.
Prošla je prva godina od uvođenja zabrane koncerata, festivala i drugih masovnih okupljanja. Molim te, daj nam kratak osvrt na tvojih proteklih 12 meseci? Koliko je pandemija uticala na količinu posla i projekata, na finansije, stanje u firmi gde radiš?
Ovo je ravno nekom nuklearnom ratu što se nas tiče, posla uopšte nije bilo. Nedavno sam vozio članove Električnog orgazma na događaj, to je bila lokalna vožnja od Novog Sada do Beograda i nazad, da bi snimali koncert za Srpsku novu godinu, za potrebe RTV-a. To je sve.
Da li si proteklih 12 meseci bio prinuđen da se baviš nekih drugim poslovima i ako da, kojim?
S nedostatkom posla sam se borio delom tako što sam imao ušteđevinu. Usput sam i kolekcionar koječega, tako da prodajem svoju zbirku, uglavnom muzike, knjiga itd. Valja se interesovati za sve i svašta, i imati sve i svašta, to ti kasnije može pomoći u životu. U datom momentu to ulazi u igru.
Koliko je nemogućnost da se baviš svojim osnovnim poslom uticala na tebe privatno? Kako se osećaš u vezi sa tim?
Nije sve loše, nešto je i dobro. Shvatiš da nešto drugo možeš da radiš – baviš se poljoprivredom, odlaskom u prirodu, šetnjama… Pre pandemije sam radio kao lud, išao iz vožnje u vožnju. Kada se na ovaj način stane, na neki drugi način se krene. Finansijski momenat je užas, ali drugi momenat je da se iskoristi usporavanje koje nas je zadesilo. Za početak, naspavao sam se, brinuo o svom zdravlju.
Da li si uspeo da dobiješ pomoć od države i ako da, kakvu? Da li je bila dovoljna?
Šta da ti kažem. Svi znamo kakve su cene i kako se živi, u svakom slučaju, pomoć od 100 evra je smešna. Šta je 100 evra na godinu dana? To je osam evra mesečno. Još ako imaš decu, treba podeliti. Imamo dvoje maloletne dece, tako da, kad podeliš, pomoć smo dobili jedna ćerkica i ja, po četiri evra mesečno.
A, kada govorimo konkretno o pomoći našoj industriji, evo sinoć sam slušao emisiju Zorana Šprajca iz Hrvatske, i kada čuješ da je tamo isto kao i kod nas, onda shvatiš da postoji neki šablon. Ne želim da budem zlurad. Ali niko nije prepoznao ko posluje na isti način tokom pandemije, a ko je žestoko oštećen. Kao da niko nije razmišljao o onima koji nemaju posla uopšte, poput nas. Na kraju će sve ljude napraviti „političnim“, čak i nas apolitične. Godinu dana je već prošlo. Sve i da si grešio, kad prođe godinu dana, onda valjda vidiš gde si pogrešio. Ali, evo, krenula je druga godina i ništa.
Prema tvom mišljenju, kakve će posledice ovoliko dugoročna zabrana rada u manifestacionoj privredi ostaviti na domaću muzičku scenu?
Pitanje je da li će ubuduće nekome biti zanimljivo da se svira, i slično. Verovatno muzika nije ni zamišljena kao bitan činilac. Deluje već sad da nikome nije stalo do toga. Kao da je rat. Kad je procvat i mir, kultura je na prvom mestu, a kad obrneš sve to, kad je užaš, nikome nije stalo do muzike.
Kao jedna od posledica svih zabrana, posebno se spominje trag koji će ostaviti na mentalno zdravlje ljudi. Šta misliš o tome, i da li to osećaš i na svojoj koži?
Sve ostavlja trag, i svi smo senzibilni. Bezosećajni ljudi su ipak u manjini. Kad mi ne osetimo, naše telo oseti. I kad mislimo da ništa nismo shvatili, naš mozak je shvatio, samo će do nas kasnije doći. Ali, mi se borimo kao što se dete bori kad padne, pa ustane. Previše je ovo. Ja sam se u ovom periodu više povezao s prirodom, ali većina ljudi to ne radi. Većina shvata šta se dešava, kapiraju, pa su ljuti, ali i dalje sede, ne rade na svom telu i duhu. Ljudi se usmere na ljude, ali ljudi su malo kvarljiva roba.
PROČITAJTE JOŠ
Koliko je za društvo poguban život bez muzike uživo? Šta koncerti, žurke i festivali donose ljudima?
Izuzetno je pogubno. Koncerti nisu mogli da se održavaju, ali mitinzi, na primer, jesu. Zašto je neko dopuštao te gomile, a ove druge ne, to je jako čudno. Moglo je nešto da se održi na stadionima, naravno s manjim kapacitetom. Ali, eto, neće to da dopuste. Neće, neko ne da. Svima nam je potreban socijalni kontakt, zajednički doživljaj, druženje i deljenje radosti, kako autorima i izvođačima, tako i publici. Ne samo zbog finansijskog, nego i psihičkog i emotivnog opstanka. Umetnost je ipak specifičan proizvod, koji daje najbolje rezultate u saradnji s publikom!
Kakva su tvoja razmišljanja o mesecima pred nama?
Ja sve očekujem da se obistine priče o letu i vakcinaciji, da sve krene, ali kao da to više nije ni tema. Zato mi je više katastrofalna ova godina od prošle. Ne mogu da zamislim šta će biti nadalje, samo mogu da osećam konfuziju svega. Kad smo radili, znali smo unapred gde imamo turneje. Sad bi trebalo neko da nas zove i kaže „piši taj i taj datum i mesto“, ali nema ništa od toga, niko ne zove. Za naredna četiri meseca ne mogu da zamislim da se bilo šta desi.
Koji bi, prema tvom mišljenju, bili koraci potrebni za brz restart srpskih koncerata i festivala?
Trebalo bi da budu dozvoljeni događaji što pre, pa makar i pod 100 uslova, pa ko može i želi da ih ispuni – može. A naravno da ideja ima. Kreativni ludi uvek imaju ideje, samo je pitanje da li hoćeš da ih pustiš da ih realizuju. Ili ćeš da pustiš samo one koji klimaju glavom i nemaju nikakvu drugu ideju, osim da slede nekoga s jednom idejom.
Šta imaš da poručiš donosiocima odluka? Šta bi oni trebalo da urade da pomognu sceni? Šta bi ti uradio na njihovom mestu?
Ako bih poručio nešto što bi bila dobra ideja, imam osećaj da se baš to neće desiti. Nekada je bilo divno – idemo dalje, bolje, jače, do zvezda. A sada… kao u neka loša vremena. Ko god je „klimoglav“, to je okej. Pa, koji su to fašizmi i totalitarizmi? Ja sam mislio da svet ide u nekom lepšem pravcu.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
