U novoj epizodi emisije "PopTok", autora Pera Jovovića, gošća je Rada Đurić, srpska novinarka i TV voditeljka.
Zaštitno lice nekadašnje „Beogradske hronike“ koja se emitovala na RTS, a sada voditeljka emisije „Da sam ja neko“ na televiziji N1 u „PopTok“-u govorila je o svojoj karijeri, emotivnim trenucima iz privatnog života, ali i razlozima zbog kojih šeta na protestima „Srbija protiv nasilja“.
PROČITAJTE JOŠ
Vi ste jedni od retkih koji daju podršku mladim kolegama…
„Nekada se to znalo i vodili smo se time, nama su pomagali, pa pomažemo i mi. Danas je to malo drugačije, konkurencija je žešča i nema toliko solidarnosti. Ja i dalje smatram da je ideja ono što pobeđuje i da ćemo i sigurno opet doći u to doba i to vreme – vi sigurno, možda ja ne. Ceo krug mora nekako da se završi. Počeli smo odnekud pa smo stigli do ovde, pa nas sve nešto boli, pa ne možemo da dišemo, pa nismo srećni čak i kad para imamo, nismo zadovoljni čak i kad slavu imamo i onda nam to nešto strašno fali. Onda ukapiraš da ti fali ono malo duše i ljudskosti, da ti fali mali ideja i kreativnosti, da budeš drugačiji od drugih.“
Jesmo li to izgubili?
„Kako da ne, naravno da jesmo. Ovde je odavno postalo važno da liče svi jedni na druge.“
Zašto ljudi nemaju želju da budu različiti?
„Zato što različitost na ovim prostorima košta. Uvek je koštala, u svakom smislu te reči. Ta različitost nikada nije bila jednostavna. Ja ne govorim da su svi ljudi koji su bili različiti imali fenomenalne ideje, ali ja i dalje tvrdim da je različitost mnogo važnija nego loša kopija. Mi smo u srpskom društvu u svemu postali loša kopija. Postali smo amateri. Nikako da dovedemo to do najboljeg. Malo ukrademo od ovog, malo od onog, jer to je lako i brzo. Posebno krademo ono što donosi lovu i to brzu lovu. I onda se čak ni tu ne potrudimo da to bude dobro, bolje, najbolje i kvalitetno nego surovo isprepisujemo, pa se posle još i opustimo, pa nas baš briga.“
Koliko su se stvari promenile u ovom društvu od kada ste počeli da radite do danas?
„U ovim godinama osećaš neku žalost za mladošću tako da ne znam koliko ću biti objektivna, ali već kada smo kod te reči možda bi to mogla da bude neka osnovna razlika. Ja sam uvek volela da čitam između redova, a i počinjala sam posao u vremenu kada smo bili naučeni da čitamo između redova. Nama se pamet cenila. Stvarno verujem i da je većina žena, koliko god da su bile lepe, svoju lepotu nisu doživljavale kao kvalitet, uvek im je bilo važnije da pokažu nešto drugo – pamet, harizmna, šarm, knjige koje si pročitale, talenat koje su imale. Potpuno su drugačije stvari poređane danas.“
Kako gledate na svoju profesiju?
„Mi kreativni radnici smo zapravo popravljači društva. To je valjda naša uloga, barem je ja tako doživljavam. Kad ode ulje to treba da se zameni, a pošto vlast neće i nikada nije htela da menja ulje – vozi dok ne popadamo. I mi se zato zadužujemo. Zato što u svemu, bilo da je privreda ili umetnost – vozimo dok ne iscuri zadnja kap ulja. Sve dok narod može da izdrži, a narod može i pokazao je da može – vekovima. I sada bi ove sadašnje vlasti da kupe novi narod. Ali, i narod ima rok trajanja.“
Da li je došlo do isteka roka trajanja?
„Ja mislim da su ljudi ozbiljno umorni. Ja pripadam generaciji koja je verovala u čuda. Ali mi smo na izdisaju. Žao mi je što smo možda sa vama mladima mogli drugačije. Možda smo trebali da vas drugačije vidimo i razumemo. Mi smo imali roditelje koji, znalo se, kad postaviš pitanje ‘zašto’ oni kažu ‘zato’. I nema dalje. A sad imaš situaciju da smo mi vama pokušali da objasnimo. Ti mene nešto pitaš, a ja ti objašnjavam. Pa ti lepo objašnjavam, pa nekad izgubim strpljenje… I onda šta se desi? Vi ste zbunjeni, a mi smo uglavnom bili nesrećni tragajući za boljim sutra, a vi ste možda dobili više slobode. I mi sad ne gledamo vas na pravi način. Jer, šta ti ima da imaš slobodu? Ja je nisam imala! A s druge strane, zbunjen si, a ja ne razumem tvoju zbunjenost, a u toj zbunjenosti sam učestvovala.“
Kako ste reagovali na tragediju u „Ribnikaru“?
„To je nešto nezamislivo i na to ne možeš da budeš spreman. Toje tragedija za sve nas. Prvo sam se okrenula i pomislila ‘gde je moj sin?“‘ On je odavno izašao iz Osnovne škole, on nikad nije bio u „Ribnikaru“. Taj instikt da se okrenem i vidim gde mi je dete u momentu kada čujem to – pokazuje sve.“
Više puta ste bili na protestima „Srbija protiv nasilja“. Zašto ste na ulicama?
Ja znam zašto šetam. Meni je tamo dobro, tamo se osećam zaštićeno zato što nisam sama. Zato što mogu da plačem sa tim ljudima. Tog prvog ponedeljka kada su se desile dve tragedije imala sam potrebu da samo plačem. Iskreno, ja sam počela da plačem i kada je počeo rat u Ukrajini. To su momenti koji te vrate u neko vreme koje misliš da si zaboravio i koje misliš da si pobedio. Misliš da je tvoja generacija dala sve i da si ti dao sve da se to više nikada ne ponovi. I onda se ponovi. Sve to je poražavajuće.
Kako reagujete na optužbe da ste izdajnik i strani plaćenik?
„Ja sam iznad toga, ali moram da prokomentarišem zbog drugih. To je potpuno budalasta priča, to je toliko besmisleno. Mislim, Rada Đurić izdajnik i strani plaćenik? Kad staviš to jedno pored drugog – nekako ne ide.“
Ceo razgovor sa Radom Đurić pogledajte u video prilogu na početku teksta.
BONUS VIDEO: PopTok sa Sajsi MC
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar